Gde su nestali bek šuteri ?

Sigurno se pitate gde su nestali klasični bek šuteri kojima smo se divili krajem 80-ih i početkom 90-ih godina? Mnogi treneri pokušavaju da pronađu odgovor na to veoma kompleksno pitanje pa tako i ja. Pokušat ću da pronađem kvalitetne odgovore, tj. uzroke njihovog nestanka.

Sigurno se s nostalgijom sećate vrhunskih šutera i majstora evropske i svetske košarke, Dragana Kićanovića, Dražena Dalipagića, Nikosa Galisa, Dražena Petrovića, Oscara Smidta, Rimasa Kurtinaitisa, Antonela Rive, Larrya Birda…. Bili su to igrači koji su svaku večer mogli da ubace 40, 50, čak i 60 poena bez obzira na protivnika, bez obzira na vrstu odbrane protiv koje su igrali. Zašto ? Zato jer su trenažnim procesom bili osposobljeni za to.

Svi se još uvek sećamo Finala Kupa kupova 1989. godine iz hale Mira i Prijateljstva u Pireju kada su igrali Real Madrid i Snajdero iz Udina. Pobedio je Real rezultatom 117-113, ali se ta utakmica najviše pamti po dvoboju Dražena Petrovića i Oscara Schmidta. Dražen se te večeri zaustavio na 62 postignuta koša a Oscar Schmidt na 44.

Nažalost takvih igrača više nema, ne rađaju se ili se ne proizvode, sasvim svejedno.

Stariji treneri s ponosom vole kazati kako je u “njihovo vreme” bilo puno boljih šutera nego je to danas. Ja se lično s tim ne slažem iz jednog prostog razloga. Šuterima je u današnje vreme mnogo teže nego njihovim kolegama prije 30-40 godina. Košarka se bitno promenila u tom vremenskom periodu. Postala je puno brža i agresivnija. Pre 25-30 godina se sigurno nije igrala ovako agresivna odbrana kao što se igra danas. Igrači sa loptom su imali puno više prostora za šut, imali su puno više vremena da se nameste za šut, odbrana nije bila u kontaktu, ograničenje napada nije bilo na 24 sekunde nego na 30 sekundi. U to vreme nije bilo ni puno utakmica u godišnjem makrociklusu, a samim tim ni puno putovanja, pa su igrači imali više vremena za trening i usavršavanje. Šut je bio elemenat koji je bio puno zastupljeniji u procesu treninga, puno više nego danas.

                               Bogdan-940
(Photo: mondo.rs)

U današnje vreme sve se manje radi na šutu. Igrači su postali robovi svojih trenera i njihovih pustih taktika i sistema. Na treninzima se puno više radi na ofanzivnim setovima i akcijama te na različitim varijacijama odbrane kojima je cilj opstrukcija napadačke igre protivnika. Igrači se na treningu više bave grupnom i kolektivnom taktikom i fizičkom pripremom a manje individualnim usavršavanjem elemenata tehnike. Fundamenti košarkaške igre su zapostavljeni u samom procesu treninga a mi se i dalje čudimo kada nam u seniore dođe mladi igrač sa krivom mehanikom šuta ili lošom tehnikom dodavanja. Jednostavno je,  treba da se vratimo fundamentima, elementarnim stvarima košarkaške igre.

Često se postavlja pitanje da li se šuter rađa ili se šuter stvara ?

Moje mišljenje je da se šuter stvara (Dražen Petrović je najbolji primjer). Evo i zašto. Igrač može da se rodi sa mekanom i preciznom rukom, to jeste urođeno. Međutim, da bi igrač mekane ruke postao vrhunski šuter potrebno je da nauči i usavrši jako puno drugih stvari. Po meni jedna od najvažnijih stvari koju šuter mora da usavrši jeste rad nogu. Kada govorimo o statičnom šutu najvažnija stvar je balans nogu ili ravnoteža. Prilikom šuta igrač mora da bude u dobrom balansu (noge otprilike razmaknute u širini ramena)  koji onemogućava bočne otklone tela koji narušavaju preciznost i let lopte prema košu. Težina tela mora biti ravnomerno raspoređena na obe noge (po 50% na svakoj nozi).

                                              Washington Wizards v Boston Celtics

(Photo: rollingout.com)

U današnjoj modernoj košarci šuteri mora da budu sposobni ubaciti loptu sa velike distance i nakon istrčavanja iz blokova koje za njih postavljaju visoki igrači. To su vrlo zahtevni šutevi u velikoj brzini za koje je potrebno imati savršen rad nogu zaustavljanjima iz jednog dodira (paralelnim naskokom) ili zaustavljenjem u dva dodira prednjim pivotom ili leđnim pivotom (najpre jedna pa druga noga). Svaki pravi šuter mora da usavrši tehniku oslobađanja za prijem lopte bez blokova (V-kretnja i L-kretnja). Šuter mora da bude sposoban šutirati i iz driblinga nakon finte šute ili nakon zaustavljanja iz tranzicije. Tu su i raznorazni specijalni šutevi. Šut iz pik en rola, šut iz uvijanja oko bloka, šut iz okreta (fejd evej šut), floater šutevi (šut sa jedne noge). Da bi se svi ti šutevi na utakmicama ubacivali sa visokim procentima uspešnosti, oni se moraju trenirati sa velikim brojem ponavljanja i u otežanim uslovima. Nije lako zabiti šut za pobedu. Možda izgleda lako ali nije. I taj šut isto tako mora da se trenira na treningu. Postoje razni metodi mentalnog šuterskog treninga koji pomažu da se na utakmici zabije odlučujući koš. Za šutere je posebno važan i taj mentalni trening te trening koncentracije.

Spominjali smo Dražena Petrovića i Oscara Schmidta. Obojica su zabijala šuteve na razne načine, šutem za 3 poena, šutem za 2, šutem iz driblinga, od table, odrazom unazad, šutem nakon finte. Ali svaki od tih šuteva su ponovili bezbroj puta na treningu. Na svakom tom šutu su radili do besvesti dok ga nisu usavršili. Milioni ponavljanja. Ponavljanje je majka znanja, uvek je bilo i biće.

Danas je jako malo šutera koji imaju sposobnost da sami sebi iskreiraju šut jer za to nisu osposobljeni trenažnim procesom. Takvi igrači ovise o igri celog tima. Ponajviše o asistencijama i pravovremenim pasevima plejmejkera, kao i o dobrim blokovima koje za njih postavljaju visoki igrači, centri i krilni centri. Tome najviše doprinose savremeni metodi treninga. Igrači pozicije 2 sve više sudeluju u organizaciji igre, pogotovo kada je plejmejker pod pritiskom protivničke odbrane. Sve više se od njih traži da sa velikim uspehom igraju 1 na 1 i 2 na 2. Mnogo vremena se u treningu posvećuje i odbrambenim zadacima igrača na poziciji 2, budući da upravo oni moraju čuvati najopasnije šutere protivničkih timova pa se tako igrači sve više osposobljavaju kako da što kvalitetnije brane i izbegavaju blokove protivničkih centara, kako da odvoje protivničkog šutera od lopte nekakvom “overplej” odbranom itd. Sve to skupa fizički troši jednog šutera kojemu je za vreme utakmice neophodna svežina i koncentracija.

ZAKLJUČAK

Nažalost, u timskim trenažnim programima i sistemima je sve manje vremena za individualni rad i napredak svakog pojedinog igrača. Na šuterima se to najbolje vidi. Igračima ostaje rešenje jedino prelazni period između dve sezone da dodatno rade na šutu i na taj način ga usavrše.

Zato bi svaki pravi šuter uvek trebao da ima loptu u gepeku svoga auta i da koristi svaki trenutak slobodnog vremena da ode u halu i ubaci 300-400 šuteva kao što je to u svoje vreme radio Dražen Petrović.

Leave a Reply

Your email address will not be published.