Komentar: Kontroliše li Džikić ekipu?

Košarkaši Partizana nalaze se u delikatnom trenutku i nizu loših rezultata, posebno u ABA ligi gde su Crno-Beli vezali tri poraza, od toga dva u svojoj dvorani.

Alarm je uključen nakon pogotka za 3+1 Markusa Vilijamsa koji je doneo pobedu Budućnosti, a postao je sve glasniji preko nemoći Partizana u susretu sa evroligašem Crvenom Zvezdom, a još slabiji meč je ekipa trenera Džikića prikazala protiv Cedevite kada se prednost od 17 poena prosula za manje od tri minuta igre.

Istina je da su sve tri ekipe budžetski daleko iznad sastava iz Humske 1, da po dva igrača u tim timovima koštaju kao ceo ovogodišnji Partizan, da je Cedevita imala luksuz zamene gotovo svih letošnjih promašaja sa transfer pijace vrhunskim igračima, ali sto puta ispričana priča je da u košarci ne igraju plate, obeštećenja niti budžeti. Tu se nadmeću znanje, hrabrost, srce i borba i po pravilu ti elementi donose pobede i titule. Na tim aspektima je Partizan i pao – dotakao dno. Uostalom, koliko je za Partizan nebitno što je neko nominalno bogatiji i snažniji govore i reči kapitena Novice Veličkovića: “Ako treba da budem zadovoljan što smo izgubili od Zvezde, Budućnosti i Cedevite – mogu slobodno da idem kući!”.

Novica je u svom ranijem boravku u klubu naučio da je nebitno ko je protivnik, da se uvek igra najjače, da je Partizan mesto gde se dešavaju čuda. Izbegao bih da nabrojim neke od igrača iz tih rostera Crno-Belih koji su pobede donosili protiv tadašnjih fantastičnih ekipa Panatinaikosa, CSKA, Barselone, Makabija i ostalih gospodara te Evrolige, koji kvalitativno nisu bili na nivou Evrolige (ni blizu), a opet su znali da se ne predaju i bore i donose pobede.

mondo.rs

mondo.rs

Sada to očigledno nije slučaj. Ponavljam, Partizan je pao na hrabrosti, borbenosti i srcu – a to se ovom timu nije smelo nikad desiti. Otvoreni šut može da se pogodi ili promaši, skok da se uhvati ili ne, pas da nađe saigrača ili aut – ali ono što u košarci (staroj, modernoj) nije moguće je igrati beskrvno, sklanjajuće i biti “glup”. Nekada su košarkaši bili vrhunski intelektualci, to više u najvećem nije slučaj, ali složenost same igre zahteva aktivno korišćenje mozga i temeljno razmišljanje. Na svim tim elementima je Partizan dobio neprelaznu ocenu. Izgubiti 17 poena razlike “bez ispaljenog metka”, za 128 sekundi meča (neko je to izračunao…) može biti samo vrhunsko nepoštovanje lopte, napada, odbrane i publike koja je tu dala novac da bi navijala i gledala utakmicu. Ipak, preokreti i čuda se dešavaju – košarka je takav sport. A šta onda reći o više šutnutih trojki od pokušaja za dva poena u derbi utakmici, šta reći o obezbeđivanju defanzivnog skoka koje nije postojalo, kako komentarisati ispucavanje najslabijeg šutera u ekipi (možda i u ABA ligi) u prelomnim momentima? Šta reći na konstataciju trenera Džikića da su igrači igrali kao devojčice?

Da se ne bi rešavala samo posledica (porazi), a ne i sam uzrok, potrebno je krenuti od samog početka. Najpre, tu je selekcija ekipe, zatim nerealna očekivanja, sam kvalitet igre, a konačno i odgovor na večito pitanje košarke – da li trener izvlači maksimum iz ekipe i da li koriguje u hodu?

Često se kaže da je košarka aprilsko-junski sport kada pada odluka o svim trofejima. To jeste apsolutno tačno, ali kvalitet ekipe se gradi od prvog dana nakon završetka prošle sezone, pa sve dalje. Posao u letnjem “prelaznom roku” je najviše na treneru i upravi kluba da se obezbede pojačanja. Ove godine je sastav Partizana kompletiran mnogo ranije nego inače, ali izgleda na uštrb kvaliteta. Majstorović i Birčević za sada nisu opravdali renome sa kojim su došli, Robinson izgleda katastrofalno, Ratkovica igra po sistemu toplo-hladno, dok Karahodžić i Pot i ne dobijaju preveliku šansu. Istina, Pot i ono što je dobio nije iskoristio – naprotiv izgledao je očajno na parketu. Transfer pogoci, posebno imajući u vidu odnos cena/kvalitet, su Vilijem Hečer, Uroš Luković i Novica Veličković (ako je to transfer). Već na prvi pogled ekipa izgleda kao nabacana, sa nedostatkom mase na poziciji 5, promajom na 3 i bez konstantnog priliva poena sa pozicije beka šutera. Zato je “gužva” na 4 sa Veličkovićem, Birčevićem, Karahodžićem, delom i Majstorovićem, a ekipa ima dosta “pomoćnih radnika” bez učinka.

Naravno da je ovim propustima kumovao nedostatak novca, loša reputacija neplatiše od ranije, da se mnogo lakše greši kod igrača od 50 hiljada evra godišnje nego kod onog od 500 hiljada, ali ovo nije alibi priča, već analiza. Dakle, moglo se bolje kupiti i za ovaj novac koji se imao na raspolaganju – možda ne kvalitativno mnogo bolje, ali roster bi dobio ono što mu sada mnogo nedostaje. Za početak, moglo je više da se rizikuje i da se angažuju igrači koji dolaze sa koledža ili iz manjih evropskih liga, ali oni koji su mladi i sa realnim osnovama da napreduju i rastu kroz sezonu, zatim da se više gleda oko uklapanja jednog karaktera sa drugim i tome slično. Za to ogromnu odgovornost snosi trener Džikić, ali i uprava koja mu nije omogućila veća sredstva i bolji izbor.

Za izgled Partizana na parketu najveću odgovornost snose trener Džikić i sami košarkaši u crno-belim dresovima. Tu se može opravdano postaviti pitanje kontroliše li trener Džikić ovaj sastav? Nakon devojčica protiv Cedevite, ekipa je izgledala još 5x gore protiv nejakog Spirua. Poslednji put da je neki klub tako protutnjao kroz Pionir viđen je kada je gostovala Barselona, u poslednjoj evroligaškoj sezoni kada je na kraju bilo laganih 82-64 za Blaugranu, a Partizan ni jednog sekunda nije pripretio. Ipak, Barselona je Barselona, a Spirou je 10. liga evropske košarke i takvu sramotu igrači Partizana nisu smeli sebi da dopuste. To nije samo rezultatski kiks, štaviše poraz nije mnogo bitan, ali izgled Partizana na parketu jeste ono što nezadovoljava navijače.

Ekipa ne samo da ne raste u sezoni, ne samo da ne podiže nivo igre, već na prvi pogled i strmoglavo pada. Igrati na šut je loša karta, a upravo tu košarkaši Partizana stalno izvlače iz rukava. Trener Džikić sada mora čvrsto zajahati u sedlu i biti najpošteniji, najpre prema sebi, a onda i prema celoj ekipi. Dakle, pitanja da li tim igra kao tim, da li se vide akcije i rukopis trener, da li igrači poštuju dres koji nose i loptu u svakom napadu, da li su pridošlice pojačanja ili promašaji su ona na koja se unutar kolektiva mora odgovoriti iskreno. Kome se zahvaliti, šta poboljšati su pitanja za trenera i upravu, ali ona se tiču svih ljubitelja košarke, a posebno navijača Partizana. Ćutanje u ovom slučaju neće pomoći da kriza prođe, već samo dela. Za dela ima malo vremena jer već za vikend sledi derbi nekadašnje Jugoslavije protiv Zadra!

One comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.