Tandem snova

Kada kažemo pik end rol oni su glavna asocijacija. Upravo su oni doveli akciju do savršenstva zato što su je igrali jednostavno i hirurški precizno. Ko je ikada guglao njihova imena, na jutjubu je video da to izgleda toliko jednostavno kao što kaže prethodna rečenica. Bili su simbol Jute Džez krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina, a Edin Avdić je u intervjuu za naš sajt rekao da kad vidiš Džordana ti znaš da to samo on može, ali kad pogledaš njihovu igru, pomisliš da ovo možeš i ti da uradiš. Ekipa Jute koju su činili ljudi koji izgledaju kao da rade u banci od 9 do 5, pa onda uveče skoknu do dvorane da igraju plej of NBA lige. Jedan od ove dvojice je plejmejker, a drugi je krilni centar. Jedan je Džon Stokton, a drugi je Karl Meloun. Možda nisu bili šampioni, ali su se u istoriju košarke upisali zlatnim slovima. Evo i zbog čega.

Photo by Sam Forencich/NBA

Kada sam počeo da pišem ovo u glavi mi je odzvanjalo ono čuveno „Stockton to Malone“. Mogu slobodno da kažem da sam njih dvojicu retroaktivno zavoleo, ipak su počeli svoje karijere još pre mog dolaska na ovaj svet, a nekako ih najviše pamtim po partijama na zalasku njihovih karijera. Prosto, kada bih morao da zamislim plejmejkera, ja bih zamislio njega, Džona Stoktona. Karijeru je okončao kao apsolutni lider na lestvici asistencija i ukradenih lopti(15,806 asistencija i 3,265 ukradenih lopti). Kada bismo nekim čudom plejmejkere posmatrali kroz prizmu statistike, ove dve kategorije bi bile najvažnije.
U ligu je došao nekako tiho, Juta ga je birala kao 16.pika na jednom od najboljih draftova ikada, 1984. godine, sa univerziteta Gonzaga i tako je postao treći čovek u lozi Stoktonovih koji je diplomirao na tom univerzitetu, a njegov deda Hjuston Stokton je bio poznati igrač američkog fudbala. Od malena je stekao neverovatne radne navike, a znao je da satima stoji na terenu iza kuće i šutira slobodna bacanja. Uz odlične ocene u školi, krasio ga je talenat za sport, prevashodno košarku, a veoma brzo se nametnuo kao lider i njegova igra je odisala zrelošću, borbenošću, inteligencijom i uvek je pronalazio idealno rešenje u napadu svog tima, a u odbrani je itekako umeo da sačuva najboljeg protivničkog igrača. Gonzagu je izabrao iz gore pomenutih razloga, a košarkaški program Buldogsa u to vreme nije bio ni blizu današnjoj reputaciji. Po mišljenju mnogih košarkaških stručnjaka on je bio pik druge runde, a tadašnji trener Jute, Frenk Lejden, izjavio je da su se sa Džonom kockali jer nisu pojma imali šta s njim dobijaju. Ipak, nisu mogli da tek tako preskoče najboljeg strelca i asistenta Gonzage ikada.

http://grfx.cstv.com

Nakon NBA drafta, 74 igrača je pozvano na probu za nacionalni tim SAD koji će nastupiti na Olimpijadi u Los Andjelesu, a medju njima su se našli Karl Meloun i Džon Stokton. Karl kaže da su se upoznali u menzi, sedeli su za istim stolom za ručkom, a Džon mu je jednostavno pružio ruku i predstavio se. Tako se rodilo prijateljstvo koje traje dugi niz godina(kada su izmedju ostalog saznali da su obojica veliki ljubitelji mleka). Na debi za nacionalni tim su morali još malo da sačekaju.
Stoktonova NBA karijera nije baš najbolje počela, a o tome dovoljno govori anegdota da je uzeo najjeftiniji stan koji je mogao da nadje, nije ga čak ni opremao očekujući da veoma brzo napusti Jutu. Navijači su mu zviždali kad god su imali priliku, a ruku na srce, teren je najčešće i gledao sa klupe.
Dok se u Solt Lejk  Sitiju sve ovo dešava, na drugom delu američke teritorije, tačnije u Luizijani, mladi Karl Meloun je pisao prve stranice svoje velike košarkaške karijere, a o tome dovoljno govori anegdota da je Luizijana Teh po prvi put u svojoj istoriji nastupila na NCAA turniru kada je Meloun bio glavni igrač. Protivnicima je redovno isporučivao veliki kontigent poena uz pozamašan broj skokova, pa na „faksu“ dobija nadimak po kom ga i dan danas znamo. Poštar. Novi član stručnog štaba, Džeri Sloun, doneo je listu igrača koje bi voleo da njegov novi tim draftuje, priča se da se Juta odlučila da ozbiljno isprati Čarlsa Ouklija, Bila Velingtona, Kita Lija i Karla Melouna, ali da su najmanje šanse davali Melounu upravo zbog činjenice da će ga neko pokupiti ispred njih. Medjutim, Džeri Sloun je konstantno ponavljao kako želi „Poštara“ jer Poštar uvek dostavi svoj paket. Favoriti za dovodjenje Melouna su bili upravo Finiks Sansi, koji su odustali od Melouna jer je bio isuviše fin, a njima je trebala „džukela“. Da su tada saznali da je Karl napravio dete trinaestogodišnjoj godišnjoj devojčici, pa je kasnije kroz karijeru morao da plaća alimentacije, verujem da bi postupili malo drugačije.

Photo: Pinterest

Prvi pik na draftu 1985. godine, bio je kao što svi znate Patrik Juing. Nizala su se imena poput Vejna Tizdejla, Krisa Malina, Detlefa Šrempa, Čarlsa Ouklija, a kada je Finiks odlučio da izabere Pinknija sa 12. pozicije, sumnjam da je bilo radosnijeg čoveka od Džerija Slouna. Sa pozicije 13, Juta Džez bira Karla Melouna i pred očima miliona košarkaških fanova rodio se tandem snova, a oni toga nisu bili svesni.  O njima dvojici ima mnogo frapantnih podataka, a mene lično najviše impresionira da otkako je ovaj tandem stvoren nikada nisu propustili plej of. E sada već počinju one priče ko je tu od koga bolji i ko tu koga čini boljim, nešto poput rasprave da li je starija kokoška ili jaje. Kao što sam gore napomenuo, Stokton je lider po asistencijama i ukradenim loptama, dok je Meloun lider po šutnutim i pogodjenim slobodnim bacanjima, a takodje je lider i po defanzivnim skokovima(kasnije ga je doduše pretekao Kevin Garnet). Napomenuću još jednom, lideri svih vremena!
Prve sezone njih dvojice nisu bile sjajne, Stokton je više sedeo na klupi nego što je igrao, a onda se desila najbolja moguća stvar po naše današnje junake, ali i po Džezere iz Solt Lejk Sitija. Džeri Sloun, nekada i sam vrhunski defanzivac i čovek sa neverovatnim radnim navikama, postao je prvi trener, a pod njegovom trenerskom palicom stasao možda i najbolji tandem svih vremena, Stokton – Meloun. Ono što je neverovatno kod njih dvojice je upravo ta spomenuta radna navika, postoje priče da je Meloun na Luizijana Teh Univerzitetu spavao u teretani kako bi imao više vremena da trenira. Kada pogledate čoveka od 208 cm i 118kg koji se poput lokomotive zaleće ka vašem košu, teško da ćete se postaviti za faul u napadu. I on je to znao. Kako je sam govorio, ne postoji šansa da se neko postavi šest puta za faul u napadu jer bi to izgledalo kao da vas šest puta u 48 minuta udari šleper. A i realno, nisu se oni mišići poput planine tek tako stvorili na njegovom telu. Sa druge strane imamo Džona Stoktona koji za 19 godina dugu karijeru nije propustio ni jedan jedini trening. Ne da nije propustio nego nikada nije ni zakasnio. A ukupno je u karijeri propustio samo 22 utakmice. I to Džon Stokton koji više izgleda kao profesor matematike nego kao neko ko dominira ligom koja traži maksimalno spremne i atletski sposobne igrače.  Pioniri pik end rola su bili upravo Džon Stokton i Karl Meloun, akcija koja je toliko jednostavna da je danas osnova svakog napada, imala je toliko rešenja da je protivnike prosto bolela glava. Da li će to biti pik end pop, kada vas Meloun uništi poludistancom ili će možda biti njegovo kratko otvaranje iz pika? Da li će se „sjuriti“ ka vašem košu poput brzog voza uz pomoć hirurški precizne asistencije Džona Stoktona? Ili će možda Meloun napraviti jak blok pa će se Stokton lagano prošetati pored vašeg centra i položiti loptu u koš?  Stokton možda nije bio elitni šuter ali je šutirao kada treba i pogadjao u visokim procentima, a dovoljno o tome govori izjava Gerija Pejtona, jednog od najboljih defanzivaca perimetra svih vremena, koji je rekao da je upravo Stokton bio najteži za čuvanje. Ljudi su ga napali, jer kako je moguće da jedan bankarski službenik može da vam pravi više problema od njegovog letećeg visočanstva. Ali, Pejton kaže da treba odigrati 13 utakmica godišnje protiv Stoktona, treba čuvati čoveka koji šutne 7 puta iz igre i pogodi 5 puta, koji šutne 10 bacanja i pogodi svih 10, a pritom saigrače uposli kada god za to dobije priliku. Kaže da jednostavno nisu imali odgovor na njihovu igru, ma koliko god skautirali njihove akcije. Znali su tačno šta će da urade, ali odbrana je bila bezuspešna.

Meni lično omiljena anegdota o Stoktonu je kada je pokojni vlasnik Jute, Leri Miler ušao u svlačionicu rekavši da je video nešto što nikada nije ni pomislio da će videti, a to je da je Stokton zabušavao u jednoj akciji. Stoktonovo lice je u momentu promenilo nekoliko nijansi rekavši kroz zube kako nikada u životu nije zabušavao, a sam Miler je dodao da je pomislio da će ga Stokton ubiti.
Kada je Džon dobio poverenje da bude startni plejmejker, a Meloun postao prva napadačka opcija, usledile su i velike stvari po ovu franšizu. U doigravanjima su samleli Blejzerse u četiri utakmice, da bi u narednoj rundi ispali od Šoutajm Lejkersa nakon sedam utakmica. Upravo u ovoj seriji, Džon Stokton je ispisao istoriju. U petoj utakmici se izjednačio sa Medžikom Džonsonom po broju asistencija na jednoj plej of utakmici. Imao ih je 24. Nakon utakmice se zahvalio saigračima koji su pogodili veliki broj šuteva i da im to neće tek tako zaboraviti. Obično se zahvaljuje ona druga strana…
Dok je Stokton nizao asistencije, Meloun je nizao koševe, sezonu je završio sa 28 poena i 12 skokova u proseku i polako, ali sigurno, postajao jedan od najboljih krilnih centara u ligi. Vodio je ligu u defanzivnim skokovima, ali mnogi kažu da je vodio ligu i u nečemu drugom – uvaljenim laktovima. Kažu da ste Poštaru mogli da kažete svašta, ali nikako niste mogli da mu kažete da nešto ne može da uradi. Momentalno bi vas demantovao. Iako je Meloun godinama bio najbolji strelac, a Stokton najbolji asistent lige, igra Jute je previše zavisila od njih dvojice, što se definitivno odrazilo na njihove partije u periodu doigravanja. Pored tih priča o doigravanjima u javnost su procurile priče o Melounovom ponašanju van terena. Njegova „aktivnost“ po hotelskim sobama je bila jednaka njegovoj aktivnosti na parketu, pa se saznalo za njegovu vanbračnu decu, kao i za čuvenu situaciju sa trinaestogodišnjom devojčicom (dok je on imao 20) sa početka teksta, što je poprilično uzburkalo košarkašku javnost. Da stvar bude još gora po popularnog Poštara, ispričao je kako je njegov otac izvršio samoubistvo, a prethodno ostavio tadašnju porodicu kako bi živeo sa drugom ženom.
Tada su već počele priče o Melounovom odlasku iz Jute. Na sreću, to su bile samo priče.
Ol Star tim 1991 su na Zapadu predstavljali Stokton i Meloun, a nakon saznanja da neće biti u startnoj postavi (iako su statistički verovatno tamo i pripadali) Meloun se toliko naljutio, da je jadnim Baksima ubacio 61 poen. Koliko je čvrst smo mogli da se uverimo i u utakmici protiv Detroit Pistonsa, kada je osnivaču popularnih „Bad Boysa“, Ajzei Tomasu, zario lakat u glavu i naneo mu ozbiljnu povredu glave, pa je jadni Tomas nosio 40 kopči. Zamislite samo koliko vam treba snage i hrabrosti da ovako povredite jednog od najprljavijih igrača u istoriji lige. Čoveka koji je sa polomljenim zglobom nosio svoj tim, koji je kako neki kažu došao na ideju da ispumpavaju lopte pred duele sa Šoutajm Lejkersima u popularnom „Palasu“ ali to je sada već druga tema.

1992.godina je bila vrlo važna za njih dvojicu. Te godine su uspeli da se probiju kroz doigravanja, savladavši Kliperse u pet utakmica, zatim čuvene Sonikse takodje u pet utakmica, da bi ih zaustavio tandem Porter-Dreksler i čuveni Portland Trejlblejzersi nakon šest mukotrpnih utakmica.
Stokton i Meloun su uspeli nešto što im nije pošlo za rukom osam godina ranije. Dobili su poziv za nacionalni tim na Olimpijadi u Barseloni. Vrlo verovatno najjači reprezentativni tim koji smo ikada videli, a podsetiću vas da sam čak i pisao o jednoj interesantnoj situaciji sa treninga ove ekipe. Medjutim, njih dvojica su ovu godinu obeležili po izjavama. Da, dobro ste pročitali. Džon Stokton, čovek koji pred novinarima nikada nije pričao duže od onoliko koliko mora je izjavio da ga je jedna devojka u Barseloni zamolila da je slika sa Čarlsom Barklijem misleći kako je u pitanju turista.
Karl Meloun je na drugi način šokirao javnost. Irvin Medžik Džonson je objavio kraj karijere, nakon što mu je dijagnostifikovana SIDA (što i ne čudi na burni život koji je vodio, a dovoljno govori anegdota da ukoliko želite da nadjete devojku samo treba da dodjete na Medžikovu žurku). Nešto pre objave okončanja karijere, Meloun je bio jedan od najglasnijih zagovornika da Medžiku treba zabraniti da se bavi košarkom jer tako ugrožava ostale igrače. Ne možemo reći da nema poentu. Meloun je bio takav tokom čitave karijere, ili ste ga voleli ili ste ga mrzeli – nema izmedju.
Po povratku sa OI, desilo se nešto nesvakidašnje, a možda i najlepše što smo imali priliku da vidimo na Ol Star utakmici. Stokton i Meloun su podelili nagradu za najkorisnijeg igrača na ovoj utakmici. Ali su boljke ostale boljke. U doigravanjima uspeha nije bilo, a često se u javnosti moglo čuti kako njih dvojica sami nikako nisu dovoljni za velika dela. Možda i jedina stvar koja je rečena da Meloun ne može i da zaista nije mogao, ali daleko od toga da je to sve zavisilo od njega. A i kako da zamerite čoveku koji je za skoro dve decenije u Juti propustio svega deset utakmica, da je odbio operaciju nakon kidanja ligamenata ahilove tetive, da je sezonu u kojoj je bio jedan od vodećih strelaca igrao sa polomljenom podlakticom? Džeri Sloun je najviše voleo Stoktona i Melouna zbog njihove upornosti i radnih navika, ni zbog čega drugog. Nije postojao potez koji su mogli oni da urade da njega oduševi kao njihova požrtvovanost i rad. Stokton je umesto da pije i izlazi šutirao do iznemoglosti, a Meloun je nakon katastrofalnih 48% sa linije slobodnih bacanja to sve lepo navežbao do maestralnih 80%. E, dragi čitaoci zbog ovoga su bili najbolji.

Photo by Brian Drake/NBAE

Kao što gore rekoh, nešto im je nedostajalo da budu bolji, kao što lazanje ne možete napraviti bez kvalitetnog kačkavalja, tako ovaj tim nije mogao bez kvalitetnog šutera. Dolaskom Džefa Hornaseka, sada trenera Njujork Niksa, tim se malo promenio i stvari su izgledale bolje. Mada, ne baš toliko bolje, jer su ostali kratkih rukava protiv Hakima Olajdžuvona, Vernona Maksvela, Marija Elija i onih čuvenih Hjuston Roketsa. Odlazimo malo napred, Juta je sezonu 96/97 završila sa 64 pobede i 18 poraza, a Karl Meloun dobija prvo MVP priznanje, nešto što Stokton nikada nije dobio. Nažalost. U prve dve runde iza sebe su ostavili ekipe iz Los Andjelesa, da bi u finalu Zapada dug vraćen Raketama iz Teksasa. Prvo veliko finale za Jutu ili u današnjem slučaju, za Stoktona i Melouna. Nego, da se mi malo vratimo na to vraćanje dugova.  Datum je 30.maj 1997.godine. Kažu da leto u Hjuston nikada nije došlo ranije, nepuna tri minuta su delila Barklija i drugove od NBA, ali onda je scenu stupio on. Jedan od današnjih junaka, čovek za koga na prvi pogled nikada ne biste rekli da je košarkaš postiže 9 poena u ovom razdoblju od ukupno 25 (od čega 13 u poslednjoj četvrtini) koliko je postigao i tera sve navijače u crvenom da nokte pojedu do prstiju. Utakmica broj šest, na semaforu je 100:100 i ostalo je još samo 2.8 sekundi do kraja susreta. Najkorisniji igrač sezone pravi blok, iz kog izlazi Džon Stokton i postiže koš za pobedu. Ovo je bio jedan od onih šuteva koji bi i more zapalili, pomerili planine ili jednostavno doveli do suza veliki broj ljudi.

Ostala je upečatljiva izjava Čarlsa Barklija koji je nakon ove utakmice izjavio da je Meloun sasvim zasluženo bio MVP,ali da on nikada ne bi bilo MVP da nije bilo Džona Stoktona. On je najbolji plejmejker ikada i nakon ove serije je to svima nadam se jasno. Njegov saigrač, Klajd Dreksler, se novinarima požalio da je Meloun u tom bloku napravio faul, a odgovor našeg drugog današnjeg junaka je bio jednostavan: „ To je rekao? A šta je tu novo?“. Ako je neko zaslužio da se bori za trofej Lerija O’Brajena to su njih dvojica i to nije bilo kakvo finale, već finale protiv jednog Majkla Džordana koji u karijeri već ima četiri šampionske titule iz isto toliko odigranih finala. Danas je ovo finale slobodno mogu da kažem epsko. Bulsi su dobili prvi duel rezultatom 84-82,a novine su krasili naslovi tipa dajte loptu Džordanu i sklonite se da ne smetate. Nakon trijumfa u susretu broj dva, serija se seli u Delta Centar. U Solt Lejk Siti. Džezere je dočekao vatromet pre početka susreta, što je nagovestilo rapsodiju na parketu i smanjenje prednosti, sada je bilo 2-1 u seriji, nakon trijumfa 104:95. Melounovih 37 poena i 10 skokova, uz Stoktonovih 12 asistencija, 7 skokova i 17 poena.  Utakmica broj četiri takodje pripada Juti, Stokton beleži maltene istu statistiku, dok je Meloun imao za nijansu slabiji meč. Ono što je bilo zanimljivo za ovaj susret je da je Fil Džekson zbog preterane buke nosio čepove za uši. Heroj je ponovo bio Džon Stokton, a rezultat 78:73 je ostao zabeležen kao jedan od najnižih u istoriji NBA finala. Utakmica broj 5 je već čuvena, da ne kažem legendarna, a svi je znate kao „Flu game“. Džordan je sa stomačnim virusom i visokom temperaturom ubacio 38 poena, i zabeleživši 5 asistencija doneo pobedu svom timu i vrlo verovatno prelomio seriju. Postoje mnoge teorije na uštrb ove utakmice, ali jednostavno, ne smatra se Džordan tek tako za najboljed ikada. U Junajted Centru se jednostavno nije moglo i Bulsi su osvojili peti šampionski prsten.

fan-insider.com

Prvi put nakon 1989.godine imamo reprizu finala. Bulsi i Džezeri su nam pružili još šest fantastičnih partija, ali je na nesreću naših današnjih junaka, ishod bio nepromenjen. Ovo je bilo njihovo poslednje finale, ali i poslednja herojska priča u kojoj su bili glavni junaci. Toliko ljudi žali što oni nikada nisu osvojili šampionski prsten, ali jednostavno im se nije dalo, a sam Bog zna koliko su truda uložili da bi se tu i našli.
Odigrali su još pet sezona u dresu Džezera, ali, kao što rekoh bez previše timskog uspeha. Doduše, Meloun je imao još jednu MVP sezonu, 1999. godine, a tada je postao jedini MVP koji nije nastupio na Ol Star utakmici, koja se dodu[e nije ni odigrala zbog lokauta.
Stokton je odlučio da okonča karijeru 2003.godine, a Karl Meloun bez njega jednostavno nije mogao da nosi dres Jute pa odlazi u Lejkerse na svoj poslednji juiš po šampionski prsten, medjutim, pokušaj se završio kao i svaki prethodni – bezuspešno. Ono što je za druge ljude bilo mučenje, za njih je bila rutina. Igrali su svaki meč sa podjednakim žarom, bilo da je u pitanju 56. utakmica regularnog dela ili prva u plej of seriji. Svaki skok, svaka asistencija, svaka ukradena lopta, svaka blokada imala je svoju priču.
Džon Stokton je kao što sam rekao najbolji asistent i kradljivac ikada, devet puta je bio najbolji asistent u sezoni, a dva puta najbolji kradljivac, jedanaest puta je bio u jednom od tri najbolja tima sezone, MVP Ol Star meča je takodje u riznici, a dres sa brojem 12 je povučen iz upotrebe.
Karl Meloun je drugi najbolji strelac iza Karima Abdula Džabara, karijeru je završio kao najbolji defanzivni skakač ikada, dva puta je bio najkorisniji igrač, njegove dve najslabije sezone u karijeri su prva i poslednja kada je beležio 14 odnosno 13 poena po meču, četrnaest puta je uvršten u jedan od tri idealna tima, dva puta je bio MVP Ol Stara, a dres sa brojem 32 je takodje povučen iz upotrebe.

 

http://www.sportingnews.com

Nije važno koliko puta padneš, već koliko ćeš puta ustati. Mislim da su njih dvojica pravi primer za ovu izreku,oni za svoje poraze nisu imali izgovore već sate i sate u trenažnoj sali i teretani.
Karl je imao svoja pojavljivanja u filmskoj industriji, kao ona čuvena scena u filmu „Soul plane“ kada sreće starog školskog druga koji kaže da mu nikada nisu dodavali loptu jer je bio užasan igrač. S druge strane, Stoktona to nije zanimalo, kako i sam kaže, reklame i filmovi su obično bili u vreme kada bi trenirao ili gledao utakmice svoje dece, pa nije ni imao vremena da se bakće s tim stvarima.
Koliko god da su različiti, jedan bez drugog nisu mogli, a nije mogla ni košarka.
Oni su bili neverovatni na terenu, tandem koji je savršeno funkcionisao vam terena isto koliko i na njemu, što je donekle i ocrtavalo njihovu veličinu.  Tokom većeg dela karijere su sami nosili Džezere, a diskutabilna je činjenica da su jedinu pravu pomoć imali u Džefu Hornaseku, kada su, gle čuda, i igrali dva velika finala NBA lige. Medjutim, zbog Majkla Džordana i njegovih Bulsa, trofej Leri O’Brajen je ostao van njihovog domašaja. Sve u svemu, njih dvojica ostaju najbolji tandem koji je košarkaška publika mogla da vidi.
Ne verujete mi? Možda ovo pomogne:

jazzfanatical.wordpress.com

Leave a Reply

Your email address will not be published.