Šta posle Tea?

Proslavljeni trener Boža Maljković ukazao je u jednom od intervjua da je razlika između Srbije i Hrvatske u Milošu Teodosiću. U ovoj izjavi, naravno, ima puno istine, mada mi se čini da je u pitanju simplifikovana verzija srpsko-hrvatske košarkaške realnosti.

Ipak, Miloš Teodosić je sada u svojim najboljim igračkim godinama. 2016. mu je donela srebro na Olimpijadi i toliko željenu titulu klupskog šampiona Evrope. Njegova sledeća stanica može biti samo nadmetanje sa američkim zvezdama u NBA karavanu, i kao što je mnogo puta do sad isticao – jedino u sklopu tima koji pretenduje na NBA prsten.

Foto: Reuters

Foto: Reuters

Najbolji plejmejker Evrope je rođen marta 1987. godine, a u dresu sa državnim grbom (seniorskom) je već punu deceniju. Sa Srbijom je prošao sve, od posrtanja do slavlja, a pred njim je možda i nekoliko najtrofejnijih godina. Sazreo je, naučio da se bori sa pritiskom, a sada svoju magiju na parketu “prosipa” od prvog do poslednjeg meča na takmičenju. Saigrači uživaju igrajući sa ovakvim majstorom, a njegove lopte “imaju oči”, uz veliku dozu lepršavosti i lepote u igri.

Mnogi polemišu ko je najbolji srpski plejmejker u istoriji, a u užem izboru je i Miloš Teodosić. Takve klasifikacije, iz mog ugla, nisu opravdane. Svako vreme nosi neki svoj stil, neke svoje umetnike i način igre. Marko Jarić je kao “klinac” bio na poziciji 1, kada je osvojeno evropsko i svetsko zlato, sa sve pobedom nad “Drim timom”, a majstori pre njega poput sadašnjeg selektora ili ranije velikih igrača davali su posebnu notu reprezentaciji, svaki u svom periodu. Kako se kotira Teodosić na “večnoj” listi nije previše važno, ali ono o čemu bi trebalo da se intenzivno misli je šta posle Miloša.

Čovek koji ne propušta reprezentativna okupljanja (ni povređen), čovek koji je deo reprezentacije bio i posle svojih najvećih neuspeha, ali i ogromnih uspeha, igrač kojem je igranje za Srbiju zadovoljstvo – jednom mora reći da je dosta. Kad god ta godina došla, ozbiljne reprezentacije uvek blagovremeno rade na pronalaženju naslednika i njihovom razvoju. Nakon analiza svih sastava mlađih kategorija naše zemlje, mi nekoga ko obećava igre na nivou Miloševih nemamo u najavi.

Izvor: Youtube.com/SPG basketball

Mnogi košarkaški radnici i novinari potenciraju slabo reprezentativno leto mlađih kategorija, ali deluje da apostrofiraju pogrešnu stvar. Svi podvlače da smo izgubili od Finaca i Crne Gore, da smo osvojili to i to mesto, ali zaboravljaju suštinu – da je prava svrha mlađih kategorija stvaranje seniorskih asova.

Leto je i iz tog ugla katastrofalno, još gore nego iz rezultatskog aspekta. I to ne samo ovo, već mnoga prethodna leta su ista takva, a osvajali smo i zlata i srebra i bronze.

Generacija 1995. godište koja je dominantno uzela zlato na U20 šampionatu Evrope 2015. godine iznedrila je (za sada!) Gudurića i Zagorca koji su se probili i kao seniorski igrači, Ognjena Jaramaza i Nikolu Rebića koji gravitiraju ka tome, kao i Marka Tejića i Petra Rakićevića koji su blizu da naprave iskorak u svojoj karijeri. Mnogo je onih koji još nisu na velikoj sceni – Dejan Davidovac, Babović, Apić i ostali. Ovaj broj uspešnih igrača je odličan iz jedne generacije, ali se uvek može postaviti pitanje koliko je svaki od ovih igrača zaista na ozbiljnom evroligaškom nivou, spreman da uskoči u reprezentativne patike, ali ne samo za protokolarnu ulogu, već za minute na parketu. Od gorepomenutih, po mom mišljenju, ni jedan još uvek nije spreman za ozbiljnu ulogu, a za neki “role” samo Gudurić i Zagorac.

Tranzicija igrača iz juniorskog u seniorski pogon je od vitalnog značaja za karijeru svakog mladog igrača. U tom periodu su tolerancija na greške, minuti na parketu, smirenost trenera od velikog značaja za transformaciju uspešnog (ili manje uspešnog) juniorskog igrača u kvalitet na seniorskom nivou. Kod nas je tih uslova sve manje, a retki su treneri i klubovi koji su spremni da žrtvuju po neki rezultat zarad razvoja. Posebno osetljiva pozicija za “dati šansu klincu” je Miloševa pozicija. Od plejmejkera sve počinje, akcije se vrte sa jedinice, a treneri se teško odlučuju na korak da im nosilac baš tu bude neko mlad. Radije takvog guraju na beka, gde igrač može mnogo manje stvari da uprska. Iz toga sledstveno ide činjenica da naslednik teško dolazi.

To su sve pitanja o kojima se mora mnogo razmišljati. Prošlo je vreme kada Savez planira i podstiče, ali se mora pronaći neki model po kojem bi klubovi i treneri dobili dozu samopouzdanja i hrabrosti da istinski talentovane momke puštaju “u vatru”, ma na kojoj poziciji oni igrali. Ukoliko svaki trener bude razmišljao logikom da će onaj sledeći dati prostor, od tog posla neće biti i gotovo nikad nema vajde.

Još jednom, majstori kakav je Miloš Teodosić se ni ne mogu “stvarati” svaki dan, ali zemlja košarke, kakvom volimo da vidimo Srbiju, je pred velikim izazovom.

Leave a Reply

Your email address will not be published.