Naumoski: “Srpska košarka je oduvek bila broj jedan…”

Legenda makedonske košarke, Petar Naumoski, u intervjuu za Blic dotakao se mnogih tema vezanih za sport koji ga je proslavio.

Foto: Anadolu Efes SK

Bivši osvajač kupa evropskih šampiona sa splitskom Jugoplastikom, Petar Naumoski, započeo je ovaj intervju prisetivši se svojih početaka u gradu na Jadranu:

“Početni period u Splitu možda nije najlepši, ali je svakako bio najbitniji što se tiče moje karijere. Tamo sam dve godine proveo sa ljudima kao što su pokojni profesor Aca Nikolić, legendarni trener Božidar Maljković, pa Toni Kukoč, Dino Rađa, Duško Ivanović, Zoran Savić, Zoran Sretenović i ostali… Školu koju sam prošao iskoristio sam da napravim dobru karijeru. Drago mi je što sam dva puta bio šampion Evrope sa Jugoplastikom, ali su mi malo draže ostale titule kada sam ja bio nosilac ekipe.”

Ubrzo se raspada država Južnih Slovena, a Naumoski nastavlja svoju karijeru van Splita:

“Posle raspada SFRJ odigrao sam godinu dana u Rabotničkom i onda otišao u Efes. Ako je postojao raspon od jedan do 10, turska košarka je bila na nuli. Zajedno smo gradili njihov imidž i danas se tamo igra najbolja košarka, bolja i od španske. U Efes sam došao 1992. kao jugonostalgičar, sa 23 godine sam postao lider tima i sve sam osvojio. Posle dve godine u Istanbulu, dobio sam poziv Benetona čiji je trener tada bio Majk D’Antoni, jedan od mojih uzora. Teško mi je bilo da se nametnem, prva zvezda ekipe je bio Rikardo Pitis, italijanski Kukoč, ali sam uspeo da pobedim njihovu sujetu, da me prihvate kao lidera i po dolasku pokojnog Orlanda Vuldridža, koji je u Lejkersima nosio dres s brojem nula. Mi dva i po meseca nismo izgubili nijednu utakmicu. Mogli smo da osvojimo i prvenstvo, u polufinalu smo pobedili Timsistem za koji su tada igrali Karlton Majers i Saša Đorđević, ali smo se povredili i on i ja, pa u finalu protiv Virtusa Predraga Danilovića nismo imali šanse.”

Foto: Eurosport

Posle Italije, ponovo je Efes bio stanica u Petrovoj karijeri.

“Efes je te godine sve izgubio i već početkom maja 1995. su mi ponudili ogroman četvorogodišnji ugovor za povratak. Dobio sam nešto što niko nije mogao da sanja uz obeštećenje Benetonu. Opet smo dominirali na domaćoj sceni, a osvojili smo i Kup Koraća, što je prvi evropski trofej za tursku košarku. U finalu smo igrali protiv Stefanela koji je tada trenirao Bogdan Tanjević, a u ekipi su bili Bodiroga, Fućka, Đentile… Tada me je francuski “Lekip” proglasio za najboljeg košarkaša Evrope.”

“Efes je tada bio turska reprezentacija u malom, svi su za njega navijali i radovali se uspesima. U domaćem prvenstvu, protiv Fenerbahčea ili Bešiktaša, publika je zviždala svima osim meni. Objasnili su mi to tako što na evropskim utakmicama svi navijaju za mene i ne mogu da budu protiv, jer Efes nije imao navijače. Zato je moje ime u Turskoj veliko i poštovano, jer me smatraju herojem i zato su u februaru 2017. penzionisali dres sa mojom sedmicom.”

Foto: Printscreen

Naumoski ima dva sina, Mihaila i Adrijana, koji su krenuli njegovim stopama.

“Mihail ima 14 i po godina, dosta je talentovan, građen je za košarkaša. Ima ogromne ruke i šake, dugačke noge, brzinu i moj karakter – ogromnu želju da trenira i da se dokazuje. Trenutno igra za Vardar i nedavno je Mega Bemaksu dao 32 poena, do juna je bio u Partizanu a pre toga u Izraelu. Fali mu dobar trening. Napravio sam mu program i sada u Skoplju radi dva puta dnevno, nekada i tri sa trenerima, po 50 minuta. Dosta je napredovao za šest meseci i verujem da će do leta biti još bolji. Stariji sin Adrijan (16) visok je 194 centimetra i takođe ima sjajne predispozicije. Kod njega je bio problem što je mislio da će biti najbolji a da ne mora da radi. Stalno sam mu pričao da to nema šanse, ali je imao toliko samopouzdanja… Kada je Miki došao da živi sa nama, pomogao mu je da vidi kako se napreduje kroz rad i sada zajedno naporno treniraju.”

Njegov sin Mihail ima srpski pasoš, pa je neizbežno bilo pitanje da li bi on mogao da zaigra za “Orlove”.

“Nikad ne reci nikad, ne bih rekao ni da ni ne. Vreme će pokazati u kom pravcu će se kretati karijera, a želim im prvo da budu što zdraviji. Miki ima srpski pasoš i mogućnost više da izabere, imamo i stan u Beogradu gde bi mogao da se preseli, a gledam da kupim i jedan u Knez Mihailovoj u starinskom ruhu.”

Foto: Al Jazeera

Za srpsku košarku imao je samo reči hvale.

“Najbolje sa mlađim kategorijama rade Mega Bemaks Miška Ražnatovića i Crvena zvezda, takvih timova nema u Makedoniji. Srpska košarka je oduvek bila broj jedan, to je nepresušan izvor talenata. To što klinci rade sa sjajnim trenerima i kvalitetnim saigračima omogućava im da napreduju. Kada su svi mislili da je najslabija, Srbija bi napravila najbolji rezultat. Tu je i sportski bezobrazluk – nikad se ne prihvata da je protivnik bolji, to je nešto što svi ostali možemo samo da učimo. Na primer, Hrvatska je godinama imala odličan sastav sa sjajnim imenima, ali nije imala to nešto.”

Petar Naumoski je i predsednik makedonskog košarkaškog saveza, a pričao je i o problemima sa kojima se susreće na toj funkciji.

“Kada sam došao, nije ni postojao Savez, jer je račun više od 15 godina bio blokiran i sve je funkcionisalo preko privatne firme čiji su vlasnici bili bivši predsednik i generalni sekretar. To su svi znali, pa i FIBA. Prvi cilj mi je bio da deblokiram račun, sve se radi politički i borim se da ne pobeđuju lični interesi, već reprezentativni.”

“Ne mogu naša deca da dobiju šansu kada je dozvoljeno da igra šest stranaca u klubu. Momci od 19 godina ne dobijaju šansu da se dokažu. Uvek se borimo za opstanak u ABA ligi, da ne govorim o evropskoj sceni. Nailazio sam na otpor i želju da me smene, iako sam za dve i po godine stvorio plus od 170.000 evra i dobijamo halu od države za razvoj mlađih kategorija na koje niko nije obraćao pažnju proteklih 20 godina i koje su fizički i tehnički slabije u odnosu na vršnjake. Možda ne možemo da stvaramo centre, ali više ne pravimo ni plejeve i bekove. Zato smatram da je dobar trener onaj koji zna da prenese znanje. Bez obzira na izbore za mesec dana u Savezu, želim da stopiramo pad makedonske košarke koji je počeo 2011. kada su svi mislili da je lako održati se pri vrhu. Mnogi političari su mi rekli da ih boli uvo za reprezentaciju, ali ne znaju da ona nije ni njihova ni moja, već naša.”

Foto: Ekipa.mk

Veliki značaj za njegovu karijeru imao je Božidar Maljković.

“Sigurno da je Boža Maljković odigrao jednu od ključnih uloga pozivom u Jugoplastiku. U ekipi su imali Luku Pavićevića, za koga nisu smatrali da je plej, i Zorana Sretenovića, za koga su mi tada rekli da je u godinama. To iskustvo sa ekipom koja je već bila evropski prvak i rad sa Maljkovićem i profesorom Aleksandrom Nikolićem je bio fakultet koji ne može da se plati. I dan-danas se bolje osećam u većoj sredini, nego manjoj kao što je Makedonija. Raspadom SFRJ dobili su samo političari, a mi smo na ekonomskom i sportskom planu izgubili mnogo.”

A pričao je i o jednom od najistaknutijih reprezentativaca Makedonije prethodnih godina, Bou Mekejlebu.

“Bo Makejleb je kao igrač Partizana potpisao za Montepaski, i to kao Evropljanin, ne kao Amerikanac. I Duško Vujošević mu je rekao da će mu pomoći da dobije crnogorski pasoš ako ostane još jednu sezonu u Partizanu posle fajnal-fora Evrolige. Međutim, on nije mogao jer se obavezao Italijanima, i onda mu je Vrbica Stefanov, tadašnji direktor reprezentacije Makedonije koji je bio u dobrim odnosima sa Montepaskijem, pomogao da dobije naše papire, i tako je Borče Makejlebovski postao naš.”

Foto. EPA

Naumoski nikada nije nastupao za večite rivale iz Beograda.

“Sa Crvenom zvezdom je bilo kontakata 1989, kada sam tek izašao iz Rabotničkog. Na četvrtfinalnom turniru nacionalnog Kupa davao sam po 25 poena i zvali su me svi iz bivše Jugoslavije, osim Partizana i Cibone. Međutim, u martu mi je stigao poziv za vojsku i u tih 12 meseci me je samo Jugoplastika kontaktirala, nudila i pomoć, i po odsluženju roka otišao sam u Split.”

Razgovor je završio pričom o uspesima sa makedonskom reprezentacijom.

“Zvali su me i hrvatski i srpski (tada jugoslovenski) savez 1992. godine, ali sam osećao potrebu da budem uz reprezentaciju Makedonije, iako sam imao priliku da sa Srbijom osvojim medalje koje nemaju cenu, ali se ne kajem. Tek smo se razvijali kao tim, pored mene su bili Vrbica Stefanov, Todor Gečevski i uspeli smo 1999. da se plasiramo na EP u Francusku. Od domaćina smo izgubili u poslednjoj sekundi, nisam igrao protiv Jugoslavije i protiv Izraela, preko koga smo hteli da prođemo dalje, na samom početku sam pokidao ligamente i izgubili smo opet u poslednjoj sekundi sa pola koša. Ta ekipa je kasnije pojačana Perom Antićem i ostalima napravila ogroman uspeh na Evrobasketu 2011. u Litvaniji osvajanjem četvrtog mesta.

Leave a Reply

Your email address will not be published.