O Partizanu iz ličnog ugla

Košarkaški klub Partizan je najbitnije takmičenje u ovoj sezoni završio u polufinalu porazom od Crvene Zvezde Telekom 3 – 1 u seriji.
Polufinale, kada se pogleda sa strane, predstavlja dobar uspeh za tim koji ozbiljno kuburi sa finansijama, u kojem budžet ne postoji u obezbeđenom obliku i za tim koji je svoj roster popunjavao u toku sezone. Međutim, ono što je isto tako realno je da Partizan više ne podseća na onaj klub koji je harao evropskim parketima i da se mnoge odluke u proteklih nekoliko godina ne mogu lako košarkaški objasniti.

Ova sezona je bila posebno turbulentna. Bez obzira što je još preostalo nadmetanje za trofej šampiona Srbije i što će tu Partizan biti ozbiljan pretendent da osvoji novu titulu, ostaje gorak ukus o novoj propuštenoj Evroligi, drugoj za redom.

Ukoliko se na ovom mestu kaže, još jednom, da su finansije i „maćehinski“ odnos države prema gigantu osnovni razlog pada kluba, onda bi svako dalje izlaganje izgubilo smisao. No, ostavimo finansijski aspekt po strani nekome ko se u tu oblast dobro razume a analizirajmo košarkaške elemente.

Gubitak prve petorke prošlog leta

Partizanu to nije bio prvi put da potpuno renovira sastav u toku leta, da ga napuste najbolji igrači, a da njihova mesta zamene sledeći u sistemu.
Problem poslednjeg renoviranja tima je što je dato renoviranje bilo potpuno iznuđeno, odnosno otišli su i planirani i neplanirani, a takav odliv ni najbogatije evropski timovi ne bi mogli da zakrpe za jednu sezonu. Podsetimo, otišli su Lovernj, Bogdanović, Kinsi ( malo ranije ), Bertans, Musli ( željeni odlazak ), a u narednih nekoliko meseci i Šalić, dok je Gagić svojevoljno napustio tim. Saša Pavlović je imao specijalnu situaciju, na leto je otišao, ali se pred kraj prvog dela sezone i vratio u sastav.

Kvalitet pojačanja

Partizan je prošlog leta doveo Edo Murića, Milutinovića, Kuzeloglua, a kasnije su se priključili i Milan Mačvan, Saša Pavlović, Božo Đumić i Akojon koji je već napustio sastav.
Na prvi pogled jasno je da su imena koja su došla ispod renomea onih koji su otišli, a tu je svakako i faktor uigravanja. Milan Mačvan jeste košarkaški majstor, ali razlika između njega i Lovernja je, posebno u defanzivnom delu igre, ogromna. Mačvan je naravno bolji ofanzivni igrač, ali je i igrač koji se u ovoj sezoni vraćao na najveću košarkašku scenu nakon sezone tavorenja u Galatasaraju. Saša Pavlović se kasno priključio ekipi, nije bio fizički spreman, a i napredak u formi nije išao željenim tokom. Usporavale su ga i sitnije povrede. Edo Murić je doneo svakako nešto novo u igru Partizana, čini mi se u poslednjih 10 godina neviđeno. Šutirao je, posebno pre prve povrede, nerezonski, u prvim sekundama napada. Košarkaški, koliko god to može da nervira publiku i stručni štab, to u igri Partizana predstavlja novinu koja nije nužno loša. Košarka se svuda ubrzala. Murićev problem ove sezone su bile ozbiljne povrede u dva navrata, koje su mu značajno izbacile igru iz koloseka, a i uloga se u međuvremenu promenila.

Ostala pojačanja

Andreja Milutinović više od dve sezone nije igrao ozbiljno košarku i došao je prilično zapušten. Dobijao je šansu na kašičicu i igrao uglavnom solidno, sa defanzivnim propustima.
Božo Đumić se u ekipi našao nakon odlaska Gagića u sred sezone, kao iznuđeno rešenje. Igrač dobre snage i niskog težišta, ali oskudnog košarkaškog znanja, svakako nije na nivou Partizana ni kao rezervni centar. Trebalo bi se sad vratiti u period odlaska Gagića i joše jednom detaljno istražiti mogućnosti na tržištu, ali čini se da se Đumić može prihvatiti samo kao strogo iznuđeno rešenje i nikako drugačije.
Janis Kuzeloglu – suviše malo igrao da bi se stekao utisak.
Džoš Akojon je igrač, po svim košarkaškim elementima, specifičan. Ako je Partizan cele sezone tražio plejmejkera jasno je da Akojon ne može biti idealan izbor. Ukoliko je Partizan tražio atipičnog beka koji bi se pridodao na atipičnu postavu koju već poseduje, onda je Akojon bio pravi izbor.
Iz neutralnog ugla, ekipi Partizana, je nasušno bio potreban plej asistent, a ne bek skorer, jer je bio potreban neko da poveže redove i da ostatku ekipe omoguće lake poene, a i da Mačvana oslobodi od plejmejkerskih dužnosti.

Faktor kapitena

Dragan Milosavljeić se vratio u tim pred kraj kalendarske 2014. godine, ali još uvek nije na optimalnom nivou. Užasna povreda koja ga je odvojila od terena je ostavila velikog traga, posebno na njegovoj igri u napadu.

Roster Partizana je svakako bio veoma osiromašen, ali i takav se sastojao od dovoljno kvaliteta, čak i za drugo mesto u regularnom delu ABA lige. Poraz u Podgorici, koji je došao nakon vođstva, sprečio je Partizan da se u polufinalu ukrsti sa Cedevitom i da se eventualno preko lakšeg protivnika plasira u finale i Evroligu.

Kako dalje ?

Roster Partizana čekaju novi rezovi. Dug kluba je oko 4 miliona evra što je za košarkaške okvire velika cifra, koja se može regulisati samo ukoliko se uspostavi sistem.
Novac jeste jedan od najbitnijih faktora u modernoj košarci, ali nije jedini. Kvalitetan sistem može zameniti milione i milione evra, a sistem se prepoznaje u svim elementima. Od mlađih kategorija i ispravnog rada sa njima, do medicinskog i drugog stručnog osoblja, pa i skauta i prijatelja kluba po celom svetu.
Čini se da Partizan u vanterenskim stvarima ozbiljno kaska za najboljim evropskim klubovima, i da se olako odriče što svoje talentovane dece, što potencijalnih pojačanja koji se kasnije ispostave kao pogodak u nekom drugom klubu.
Moderna košarka zahteva veliku specijalizaciju, tako da nije više jedan član osoblja dovoljan da pokriva sve košarkaške elemente. Mnogo toga u modernoj košarci je i u pravom tajmingu i dobrom odabiru igrača. Čini se da Partizan svu koncentraciju usmerava na ponuđene igrače, a ne da sam iskopava i traži kvalitet po raznim meridijanima.

Čini si da je rešenje u reformi od vrha do dna i izgradnji zdravog sistema.

Leave a Reply

Your email address will not be published.