“Nemoj odustati, nemoj nikada odustati”!!!

Ovo nije tekst samo o košarci, ovo je priča o životu, priča o čoveku koji nikada nije odustajao i od koga svi mi trebamo puno da naučimo.

Foto: ABC

“Nemam karticu ispred sebe, tako da ću govoriti duže nego bilo ko drugi večeras. Vreme je veoma dragoceno za mene, ne znam koliko ga imam još, a imam neke stvari koje bih želeo reći, nadajući se da će na kraju to biti važno drugim ljudima”.

Mart je mesec, 1993. godina i Džim Valvano se sprema da održi govor, svoj poslednji u životu. Povod je “Artur Eš nagrada za hrabrost“, prva ikada dodeljena. Svi su znali da boluje od raka i da nema još mnogo vremena ispred sebe, ali on nikada nije odlučio da se preda, jednostavno bio je pobednik. Do poslednjeg dana života se borio protiv opake bolesti, a za svoj poslednji govor je izvukao poslednje atome snage. Opet, kako bi pomogao drugima. Nekoliko sedmica posle toga je preminuo.

Ali, krenimo redom…

Foto: SI.com

Njegovo ime nije previše poznato izvan “Atlantika“, međutim u Americi, njegov lik i delo je velika inspiracija mnogima. Džim Valvano je rođen 1946. godine u Kvinsu, najvećoj gradskoj oblasti Njujorka. Poreklom iz Italije, kakvog je i temperamenta bio. Od malena, želeo je da se bavi košarkom, a bio je predodređen da postane veliki trener. Idol mu je bio Vins Lombardi, najveći trener američkog fudbala svih vremena, po kome nosi trofej NFL šampiona ime. Upravo će u svom prvom govoru kao trener citirati Lombardija i načiniti veliki lapsus.

Srednju školu je završio u Sifordu, da bi potom upisao koledž na Ratgersu. Tamo je igrao na poziciji plejmejkera četiri godine(1964-1967. godine). U poslednjoj godini studiranja, proglašen je za najboljeg sportistu univerziteta, a u tom trenutku je bio 21. strelac Ratgersa svih vremena, sa 1,122 postignuta poena. Odmah po završetku koledža, prekinuo je igračku karijeru i postao asistent na Ratgersu.

“U ovom trenutku ne mogu, a da se ne prisetim svog prvog govora ikada. Bio sam trener na Ratgers univerzitetu i to je bio moj prvi posao ikada. Bio sam veoma uzbuđen zbog prvog posla, zbog prvog govora koji sam trebao reći svojim igračima. Za trenera, svlačionica je posebno mesto. Moj idol je bio Vins Lombardi i pročitao sam jednu od njegovih knjigi “Privrženost ka savršenstvu”. U njoj on spominje svoj prvi govor koji je održao kao trener Grin Bej Pekersa. Obično treneri uđu u svlačionicu 25 ili 30 minuta pre početka zagrevanja, međutim on to nije učinio. Čekao je… Igrači su se pitali gde je. 10 minuta pre izlaska na teren, a njega i dalje nije bilo. 3 minute pre izlaska, Lombardi se pojavljuje, udara snažno rukom od vrata i otvara ih, a svi se sećate kakva je pojava bio, ulazi i govori igračima: “Sve oči su usmerene ka meni”. Čitam knjigu i zamišljam njega kako to radi. A on nastavlja: “Gospodo, bićemo uspešni ove godine, ako se fokusirate na tri i samo na tri stvari: vašu porodicu, religiju i Grin Bej Pekerse”. Nakon toga su skočili, proleteli kroz vrata, a sve ostalo je istorija(5 osvojenih titula). Zamišljam koliko je to prelepo i kako ću isto učiniti. Porodica, religija i Ratgers. U tom trenutku imam 21 godinu, a klinci koje treniram 19, a ja ću biti najveći trener u sportu, sledeći Lombardi. Spreman sam, vežbam govor… Tri minute do početka, izlazim, udaram rukom vrata, baš kao Lombardi, ne otvaraju se. Pao sam i umalo polomio ruku. Igrači me gledaju u čudu, govore jedni drugima da mi pomognu da ustanem. Podigao sam se, nastavljam da hodam kao Lombardi, tresem rukom i napokon govorim: “Gospodo, sve oči usmerene ka meni”, oni su klinci od 19 godina, samo žele da istrče na teren i igraju, a ja nastavljam: “Gospodo, bićemo uspešni ove godine ako možete da se fokusirate na tri stvari, samo na tri stvari: porodicu, religiju i Grin Bej Pekerse”. Rekao sam to, Grin Bej Pekersi umesto Rutgers univerzitet”.

Foto: SportsIllustrated

Nakon treniranja na univerzitetima Džon Hopkins, Baknel i Iona, gde beležio više nego dobre rezultate, stigao je 1980. godine poziv Nort Karolina Stejta, jednog od prestižnijih univerziteta koji je imao nekoliko slabih sezona posle osvajanja prve titule 1974. godine. Posle deset godina trenerskog posla, stigao je u Nort Karolinu Stejt i rekao svima koji su ga slušali da će osvojiti nacionalni šampionat. Na prvom treningu, Valvano je poručio svojim igračima: “Ako učinim da vidite ono što ja vidim i da sanjate ono što ja sanjam, onda ćemo mi osvojiti NCAA šampionsku titulu”.

Ipak, prve dve sezone nisu bile dobre za njegov tim, tako da su početkom 1982. godine, ambicije i očekivanja bile na jako niskom nivou. Na sve to, na samom startu njegove treće sezone na Nort Karolini, stopalo je polomio najbolji igrač Derek Vitenburg. Nakon još jedne ispodprosečne sezone, jedini način odlaska na završni turnir, gde su se takmičile 52 najbolje koledž ekipe u državi, bio je osvajanje konferencijskog turnira u kome su morali pobediti u tri eliminacijske utakmice. Vitenburg se tada vratio i priča iz snova je započela, uz Valvanovu čestu izjavu “Preživi i napreduj”.

Na konferencijsom turniru, jedan od rivala je bio i najžešći suparnik, Nort Karolina Tar Hilsi, koju je predvodio najveći svih vremena, Majkl Džordan. Iako su gubili u poslednjoj četvrtini na sve tri utakmice, uspevali su da pronađu način kako da pobede. Redom su padali Vejk Forest(71:70), Džordanova Nort Karolina(91:84) posle produžetka i na kraju Virdžinija(81:78), drugi rangirani tim u čitavoj državi u tom trenutku. Nakon devet godina, osvojen je konferencijski turnir i izborena karta za “March madness”, na neverovatan i senzacionalan način.

Foto: Roland Modra

U januaru 1983. godine, skoro pa niko nije verovao da će Nort Karolina Stejt igrati na nacionalnom turniru, međutim posle osvajanja konferencijske titule, igrači su počeli da veruju u Valvanove reči i u njegovo proročanstvo da će osvojiti NCAA šampionat. Bogovi, fortuna, nazovite kako hoćete, ali negde je bilo zapisano da Valvano mora osvojiti turnir.

Nisu zaostajali samo na konferencijskom turniru, zaostajali na skoro svakoj utakmici “March madnessa“. U prvoj rundi su savladali Peperdin 69:67, nakon čak dva odigrana produžetka. Ništa manje nije bilo uzbudljivo protiv Nevade koja je pobeđena minimalnom razlikom(71:70), a praktično jedina pobeda bez drame je ostvarena protiv Jute rezultatom 75:56. Za mesto na fajnal-foru su igrali protiv već spominjane Virdžinije. Kažu da je teško pobediti istog rivala dva puta u kratkom periodu, ali Nort Karolina Stejt je uspela dva puta u 13 dana. Rivala koji je na papiru nekoliko puta bio kvalitetniji. Još jedna triler završnica i još jedna pobeda minimalnom razlikom(61:60). Za Virdžniju je igrao, između ostalih i Rik Karlajl, sadašnji trener Dalas Maveriksa. Valvano je odveo svoje momke na fajnal-for nacionalnog turnira. Tada su svi verovali da je čudo blizu i da ih neka viša sila gura ka cilju.

U polufinalu, protivnik je bila Džordžija. Ipak, nakon velike borbe, Nort Karolina Stejt je pobedila 67:60 i otišla u veliko finale. Događaj koji prati čitava Amerika, finale nacionalnog šampionata. Rival je bio Hjuston, čije zvezde su u tom trenutku bile veliki Hakim Oladžuvon i Klajd Dreksler. Igrala se tvrda košarka, na mali broj poena. Rezultat 52:52, 40 sekundi do kraja, a napad za Valvanov tim. Čuvali su loptu do samoga kraja, a tada je sa 9 metara šutnuo Vitenburg. Lopta je letela ka košu, Oladžuvon je video da neće stići do obruča, međutim nije želeo da je hvata, plašeći se da sudije ne sviraju silaznu putanju. Nažalost po njega, loptu je uhvatio Lorenco Čarls, centar Nort Karolina Stejta i pogodio uz zvuk sirene. Za trijumf, za titulu, za istoriju. 28 godina posle pobede, Čarls će poginuti u autobuskoj nesreći u 47. godini života. Isto koliko je imao i Valvano kada je preminuo.

Nakon skandala vezanog za ocene igrača koji je potresao Nort Karolinu Stejt i njegov tim, a za rezultat imalo dvogodišnju suspenziju sa nacionalnog turnira, Valvano je bio prinuđen da podnese ostavku i povuče se iz trenerskog posla 1990. godine. Ubrzo nakon toga, postao je komentator ESPNa i ABCa gde je već dve godine kasnije proglašen komentatorom godine u NCAA. U tom periodu je sarađivao sa legendarnim Dikom Vitaleom, a duo je prozvan “Killer Vees“.

Nažalost, Valvano je tada saznao da boluje od raka koji je metastazirao na kosti i da mu ne predstoji puno vremena u životu. U trenucima kada su svi koji su ga znali tugovali zbog toga, on je bio veseo i trudio se da nasmeje sve oko sebe, jer takav je bio čitavog života.

“Borim se protiv raka, svi to znaju. Ljudi me pitaju stalno kako se borim kroz život, ali ništa se nije promenilo za mene. Veoma sam emocionalan i strastven čovek, ne mogu si pomoći. To valjda dolazi kada ste sin Roka i Anđeline Valvano, to dolazi sa teritorijom. Mi se grlimo, ljubimo i volimo. Kada me ljudi pitaju kako prolazim kroz dane ili život, za mene postoje tri stvari koje trebamo raditi svaki dan u životu, svaki dan našeg života.

Broj jedan, trebamo se smejati. Trebate se smejati svaki dan. Broj dva je misliti. Trebate provesti deo dana u razmišljanju. I na kraju, broj tri, trebate imati emocije povezane sa suzama, po mogućnosti sa radosti ili srećom. Ali morate misliti o tome. Ako se smejete, mislite i plačete, to je kompletan dan. To je odličan dan. Ako to radite sedam dana u sedmici, imaćete nešto posebno u svom životu”.

Foto: Si.com

Jesen 1992. godina, počinje nova NCAA sezona. Ajova Stejt protiv Florida Stejta, a mikrofon čeka na Valvana. Par meseci posle saznanja da mu je ostalo manje od godinu dana života. Ušao je u arenu sa ženom i flašom posvećene vode u crnoj torbi. Nije bilo dileme da će mu neko prići te večeri i reći “Izvućićete se, možete vi to. Niko nije mislio da imate šansu protiv Hjustona 1983. godine, a izvukli ste pobedu. Borite se, možete opet pobediti”

Međutim, znao je u sebi da košarkaški protivnik i rak nisu isto. U strahu od umiranja, ljudi nisu postajali veći nego što jesu. Postajali su manji. Na putu ka komentatorskoj stolici, ka njemu je krenuo prijatelj i trener Florida Stejta, Pet Kenedi. Njegov nekadašnji asistent sa Iona Stejta. Prišao mu je i krenuo da šapne na uho. U tom trenutku, Kenediju je kroz glavu prošlo mnogo misli. Mogao je da mu kaže “Svaki dan sa tobom je bio sjajan dan, svaki dan si imao 10 novih ideja, svaki dan si me ostavljao sa smeškom na licu, razmišljajuči kako je taj Valvano neverovatan lik. Zahvaljujući tebi, razmišljao sam kako u životu mogu mnogo više nego što mislim. Pojedini ljudi daju život drugim ljudima, ti si to učinio za mene”. Međutim, niti jedna reč nije izašla iz Kenedijevih usta. Samo je zagrlio i poljubio Valvana.

To je bilo upravo ono što je Džimu nedostajalo od napuštanja trenerskog posla. Otkad je postao komentator, niko ga nije grlio, niko nije plakao na njegovom ramenu. Valvana su angažovali često da tokom leta na kampovima govori deci i uveseljava ih, jer to je najbolje znao, da svojom pričom i smehom uveseljava druge. U 100 govora koliko je prosečno davao tokom sezone, cilj je uvek bio isti: da nasmeje svoje igrače, da ih uveseli, da ih rasplače, da ih natera da sanjaju, ali ono najbitnije, da postanu ljudi. Često je govorio “To je ono što me čini živim”.

Foto: ESPN

Nekoliko sedmica pre saznanja da boluje od neizlečive bolesti, Valvano je dobio poziv Vičita Stejta da se vrati trenerskom poslu. Umesto toga, odbio je i produžio ugovor sa ESPNom i ABCom. Konačno je imao vremena za duge večere sa svojom ženom, vremena za čitanje poetskih knjiga i gledanje filmova sa svoje tri kćerke. Razmišljao je o lepoti svoga života, a onda je osetio bol u testisima. Tako smrt dođe.

Dok je radio MRI, Valvano se šalio sa medicinskim sestrama i doktorima. Doktori su bili ubeđeni da se radi o nekoj infekciji, nažalost diagnoza je bila rak. Zagrlio se sa ženom i oboje su plakali na putu kući. Kada su se vratili, kćerkama je saopštio: “Imam rak, umreću… Ne želim da umrem, žao mi je…”.

Tokom hemoterapije, uprskos svim prognozama, ni dlaka sa njegove kose nije opala. Valvano je odlučio da se ošiša samoinicijativno, međutim kosa je opet narasla. Izgubio je preko 20 kilograma, ali to ga nije sprečilo ni tada da se šali: “Hej, sada sam najbrži analitičar u zemlji”.

Iako je u sebi osećao tugu i nemoć, iako je znao da je bespomoćan, da ne donosi odluke i da nema kontrolu, znao je da je prepušten bolesti i tretmanu. Nije mogao da jadikuju milionima ljudi koji su slušali njegove prenose, iako mu je bilo na vrhu jezika da to izgovori… Ipak setio se nečega drugog. Setio se pisma obolelih od raka koje je dobijao posle šokantno osvojene titule protiv Hjustona. Setio se pisma u kojima su mu se zahvaljivali na sreći koju im je priredio, dajući im razlog da se bore za život u trenucima kada su šanse protiv njih.

Utakmica se približavala kraju, mislili su mu letele oko glave dok je komentarisao susret, pogledao je na drugi kraj terena i video je svoju suprugu u razgovoru sa nekom ženom, video je svoju suprugu kako se smeje. Bio je sretan znajući koliko je plakala u poslednje vreme. Želeo je da joj pokloni za 25. godišnjicu braka: parcelu gde bi sagradila kuću iz snova, dijamantski prsten i lepo putovanje, a umesto toga je dobila bolesnog muža u bolničkom krevetu koji je na lekovima. Meč je završio, a onda je uradio nešto što pre toga nije, zahvalio se stotinama fanova koji su se okupili zbog njega, rekao je ne trenerima koji su ga pitali da li želi izaći vani sa njima i otišao u hotel gde je pronašao ženu kako spava. Gladan i žedan, željan razgovora koji mu je nedostajao i smeha, naručio je picu, upalio televizor i zaplakao…

Foto: Bleacher

Shvatio je Valvano da nema još mnogo vremena, ali shvatio je da još uvek može nešto da učini. Možda ne može sebe da spasi, ali želeo je da spasi druge, jer je na njih uvek mislio više nego na sebe. Najsrećniji je bio kada je mogao drugome da pomogne i da ga nasmeje. U poslednjim mesecima svoga života, odlučio da je osnuje “V fondaciju za istraživanje pronalaska leka protiv raka”. Moto fondacije je nazvao “NEMOJ ODUSTATI, NEMOJ NIKADA ODUSTATI“.

Iako je bol bila sve veća i veća, odlučio je da bude još jači i da se bori do “poslednjeg zvuka sirene”. Odlučio je da okupi “Valvanov neverovatni kancer tim stvarno važnih izuzetnih zvezda”. Odštampao je preko 1,000 kartica koje je u narednih mesec dana podelio širom zemlje, svima u košarci koje je znao. Odlučio je da okupi svoj tim u koji svako može da uđe. I uspeo je. Ponovo je uspeo.

Njegova fondacija je do današnjeg dana skupila preko 150 miliona dolara uloženih u istraživanje i pronalazak leka za obolele od raka. Od 2007. godine, u sklopu ESPNovih godišnjih nagrada, postoji i “Džimi V nagrada” za osobu iz sveta sporta koja se bori protiv teške bolesti ili koja je preživela neverovatne stvari u životu. 2016. godine dobitnik je bio Kreg Seger, jedan od najpoznatijih novinara koji je preminuo pre godinu dana od raka.

Foto: USA Today

“NEMOJ ODUSTATI, NEMOJ NIKADA ODUSTATI. To je ono što ću ja pokušati učiniti u svakom minutu koji mi je preostao. Ukoliko me vidite, nasmejte mi se, priđite i zagrlite me, to mi je važno isto. Ali ako možete, podržite moju fondaciju, tako da neko drugi možda preživi i bude izlečen od ove bolesti. Trebamo vašu pomoć, ja trebam vašu pomoć. Trebamo novac za istraživanje. Možda neće spasiti moj život, ali spasiće život vaše dece i nekoga koga vi volite”.

“RAK MOŽE ODUZETI MOJE FIZIČKE SPOSOBNOSTI, ALI NE MOŽE DOTAĆI MOJ UM, NE MOŽE DOTAĆI MOJE SRCE I NE MOŽE DOTAĆI MOJU DUŠU. I TE TRI STVARI ĆU NOSITI SA SOBOM ZAUVEK”

Leave a Reply

Your email address will not be published.