Lični ugao: Zašto sam zabrinut za košarku u Srbiji?

Razloga je mnogo!

Zbunjujuće je uopšte napraviti odluku od čega početi, ali problemi srpske košarke mogu biti određeni u nekoliko pravaca.

lvjcc.org

lvjcc.org

Najpre, kao osnovno pitanje se nameće sumnjiv rad sa mlađim kategorijama, zatim rani (prerani) odlazak tih mladih košarkaša u inostranstvo, protekcija “maminih i tatinih sinova”, kao i nedostatak uslova za kvalitetan razvoj i trening, mada ovo nije apsolutno i svugde tačno.

Sledeći nivo problema se odnosi na seniorsku košarku, odnosno na tužnu sudbinu Srbije ali i čitavog regiona u evropskim okvirima. Takmičenje je u Evropi otišlo predaleko od nas, u skladu sa stihovima Đoletove pesme “putuj Evropo”. Istina, koliko kaskamo u drugim oblastima života, sport još i dobro stoji, a posebno srpski vaterpolo i košarka. Ovde ću biti direktan i možda prestrog – vaterpolo je na aparatima, postaje amaterski sport u Srbiji, a košarku čeka isti scenario (ukoliko se ovako nastavi)!

Treći nivo problema se odnosi na haos političkih i pravnih pravaca koji postoji u državi Srbiji, pa se stoga ne zna ni u kom pravcu idemo, ni čemu težimo. Malo naginjemo ka divljem, kaubojskom, kapitalizmu, a malo vučemo ka državi socijalne pravde, ili pak ka socijalističkoj tvorevini. Naravno, sve po potrebi, odnosno u skaldu sa interesima političara i tajkuna, a, po pravilu, na štetu poštenih građana. Ta zbrka se, kao indigom, preslikala i na srpsku košarku, nekada ponos ovih prostora.

Svakako, biti drugi na svetu i četvrti u Evropi nije loš reprezentativni uspeh, naprotiv, odličan je. Međutim, ovde nije govor o uspehu/neuspehu, već o nekim naizgled neopipljivim temama, ili barem temama koje će nas pogoditi kasnije i u vidu rezultata. Tada će, iz metafizičkog stanja, preći u realne, ali će tada, isto tako, biti kasno za akciju.

Dakle, zašto se u Srbiji nekvalitetno radi sa mladim košarkašima, zašto postoji protekcija, zašto mladi rano odlaze?

Zajednički odgovor na ova pitanja ne postoji, ali bi se mogao bahato iskazati kroz dve stavke: nedostatak novca i instant stručnost. Dakle, narodski, svako želi tu da nešto ušićari, neku sitnu korist, i da sa što manje rada dođe do “love”.

Treneri po Srbiji jedva krpe kraj sa krajem, u malim klubovima, te im dobro dođe koji “evrić” od pohotnih roditelja, a rezultat te dotacije je da mamini i tatini sinovi igraju, odnosno da “se igraju” na parketu, dok ponosni roditelji klikću sa tribina (najčešće urlaju na tu napaćenu decu lečeći komplekse), a treneri broje sitno u džepu.

Naravno, većina trenera je poštena i tu nema zbora. Međutim, i među tim poštenim primercima bi moglo biti govora o njihovoj stručnosti. Ne bih o tome previše dužio, ni sam nisam trener, pa se ne osećam kompetentnim da o tome sudim. Ono što je nepobitno je da igrači izlaze iz škola košarke nekompletni, odnosno i bez osnovnih košarkaških elemenata.

Ono što je takođe veliki problem je činjenica da se mnogo dece, istog godišta, koncentriše u samo nekoliko klubova. Dakle, ko god malo odskoči u svojoj sredini odmah biva “uzet” u pogon nekoliko juniorskih timova, gde sa još 20, 30 pa i 50 ostalih istog ili sličnog godišta nastavlja svoj razvoj. Logična posledica toga je da od tih 20,30 odabranih uspe možda nekoliko i na seniorskom nivou, a ostali naravno nestanu sa košarkaške mape. Očekivano je da ne mogu svi talentovani sa 13, 14 godina kasnije stvarno i postati košarkaši, ali im se na ovaj način svakako šanse umanjuju.

Poslednja, takođe bolna stavka, je odlazak mladih igrača u inostranstvo. Pored onih očevidnih razloga gde razni menadžeri šićare i jure decu po klubovima, postoje i oni krupniji a to je prvo suočavanje deteta sa nepravdom. Tu dolazimo do onog dela sa maminim i tatinim sinovima koji toj, možda daleko talentovanijoj deci, uzimaju mesto i priliku da napreduju. Poslednji potezi KSS, odnosno dozvoljavanja 4 stranca u juniorskim ligama, je još jedan pucanj u šanse tih mladih momaka.

Druga stavka je dosta u svetlu novih promena u evropskoj košarci, gde je neizvesno da li će makar i mrvice ostati za ABA ligu, ili će za nju biti rezervisano jedno veliko ništa. Od Olimpije, Cibone i Partizana u Evroligi, od sledeće sezone će region bivše Jugoslavije spasti na klub X, i verovatno nikoga više. Ta činjenica svakako boli, ali osim bola proizvodi i pitanja zašto je nekada najmoćnija košarkaška škola u Evropi spala na ovakvu mizeriju i ko je za to kriv.

Lov na veštice sada nećemo sprovoditi, posebno jer su krivci poznati svakome ko čitajući vesti uključi i mozak. Ono što je bitnije od toga su dalji potezi: hoćemo li da lamentiramo nad sudbinom, hoćemo li da kažemo ono čuveno Titovo “ne” svakome ko nas ošteti, ili ćemo se, što nam nije svojstveno, pogledati u ogledalo. Pa zašto nas Evropa neće, nas moćne šampione!?

Ukoliko razgolitimo ovu tvrdnju, shvatićemo da su od nekadašnjih šampiona ostali samo dugmići. Onaj ko je u Sloveniji dozvolio da se njihov ponos Olimpija sroza, onaj u Hrvatskoj koji je seirio nad propašću Zadra, Jugoplastike i Cibone, onaj u BIH koji je Bosnu oterao pod led, i na kraju onaj koji je Crveno Zvezdu doveo do gašenja, a Partizan do prosjačkog štapa je odgovoran za to. A ko je “taj”? Taj je naš balkanski nemar, odnosno naša nesposobnost da poštujemo ono što neko izvan granica naše zemlje najviše poštuje. Kad te tuđin više poštuje, nego domaći, znaj da si “ugasio”. Dakle, krivi su razni megalomanski projekti, kriv je mentalitet “da komšiji crkne krava”, a krivi su, kao i za ostale segmente normalnog života i političari, koji su mnoge od ovih velikana upropastili, a one koje nisu direktno, uništili su indirektno. Primera radi, nakon slikanja sa junacima F4 u Parizu, Partizanu je obećana trenažna hala. Halu je pojela magla…

U ovim tonovima stižemo i do poslednje stavke na listi, a to je činjenica da živimo u haotičnim, pravno neizgrađenim društvima. Tako, u Srbiji, privatizacija u sportu još uvek nije izvršena, a klubovi funkcionišu po pomešanom kapitalističko-socijalističkom principu, odnosno po oprobanoj formuli sav profit je moj lični, svi dugovi su “narodni”. Dakle, šizofreni sistem na delu.

Ne ulazeći sada u vrednosne ocene – za privatizaciju u sportu ili protiv nje, želim da ukažem na činjenicu koja je očevidna – dakle, odaberimo put! Želimo li da zadržimo sistem sporta koji smo imali u SFRJ? Ako želimo, onda se i pridržavajmo njega u potpunosti. Dakle, opšti cilj nam je u tom slučaju da nam deca budu zdrava i prava, da njihovi nastavnici fizičkog njih upute u pravi sport, prepoznaju u njima talenat, i odvedu ih u neki lokalni košarkaški klub na dalju obuku. Tako su se mnogi veliki igrači Jugoslavije otkrili, obradili, a kasnije zasijali zlatnim sjajem. Ukoliko to zadržimo, moraju biti poznate obaveze države, a nikakve mešavine u tom slučaju nisu poželjne.

Ukoliko pak smatramo da je sistem iz SFRJ prevaziđen, i da država niti može niti treba da se bakće sa sportom, onda sprovedimo privatni model…on podrazumeva vlasnika, plaćanje poreza, odgovornost, regulisanje dugova i ostalo…

Srednjim rešenjem smo ostali, i ostajemo u procepu. Poslednji veliki uspeh u Evropi ostvario je Partizan 2010. godine. Crno-Beli su, od raspada države, jedini koji su uspeli da naprave velike stvari u Evropi, i to samo 3 puta. Jednom je pehar Evrolige osvojen, ali veliki šampioni i dominantna sila na klupskom nivou srpski/jugoslovenski klubovi više nisu.

Hronični nedostatak novca u ABA ligi postaće, nakon ovih promena u Evroligi, sudbina gotovo svih timova, osim možda tog jednog kojeg će “kao kantu” razbijati evropski bogataši. Međutim, zatvoreni sistem koji sledi, smanjiće i vrednost novca, tako da ni taj obećani “Eldorado” više nije tako zlatan, već samo pozlaćen.

Šta nam je činiti, za sada, ostaje misterija…

2 comments

  • pa ljudi moji umesto da se mi borimo privatizacijom klubova i sportskih društava,mi rezimo ko psi jedni na druge.umesto da klubovi imaju svog menađžer trenera ili neka uzme svoj procenat od prodaje 10-20 posto.samo tako će opstati sport u srbiji zato nas skoro niko i neće gledam vaterpolo klubski tonemo samo politikom nečijom kome nije cilj privatizacija.

  • Većina stvari u tekstu, srž problema. Kancer srpske košarke menadžeri i ćoki

Leave a Reply

Your email address will not be published.