“Krug za Uroša”

Još jedan u nizu slučajeva “Eh, da nije bilo tih povreda…”

Foto: StarSport

Uroš Tripković, jedan od najboljih šutera Evrope svojevremeno, danas proslavlja svoj 31. rođendan. Tom prilikom kao mali košarkaški podsetnik za one koji su ga gledali, a i za sve ljubitelje ovog sporta mala napomena na put vrhunskog bek šutera, koji je terao ekonoma domaćeg Pionira, a i ostalih gostujućih dvorana da redovno menjaju mrežice.

Rođen je na današnji dan, sada već daleke 1986. godine, u naširoko poznatom, kao košarkaškom gradu Čačku. Upravo iz Borca iz Čačka, kao golobradi srednjoškolac stigao je u Partizan. Kvalitet veštog beka već nakon nekoliko treninga prepoznao je, ko drugi nego Duško Vujošević. Ukazano poverenje opravdao je u velikom stilu, kao neko ko je zatrpavao koševe protivnika na svim frontovima. U mlađim selekcijama ponekad je igrao na mestu plejmejkera, što mu je pomoglo da svoju igru digne na ipak malo viši nivo, jer nije samo šut bio ono na šta se oslanja, dok je neretko delio i lucidne asistencije iz kojih su itekako profitirali saigrači, a Dule i publika prepunog Pionira mogli su samo da se dive kakvog igrača u svojim redovima imaju. Bio je jedan od omiljenijih na tribinama, a značajno je doprinosio u svlačionici kao neko ko ima rešenje za svaku situaciju, neko ko ohrabruje i za koga prosto znate kada Vujošević na tajmautu kaže ,,Igramo krug za Uroša”, da će stradati dno protivničke mrežice.

Ostaće upamćena njegova šuterska klinika kada je odbrani Cibone i Real Madrida predstavljao nerešivu enigmu i u seriji uspeo da pogodi čak 14 trojki iz samo 17 pokušaja, u rasponu od svega 4 dana.

Tokom lepih sedam godina (2002-2009) u prestonici Srbije, osvojio je 7 trofeja šampiona države, tri pehara Jadranske lige, te još tri ,,Žućkove levice”. Na taj način se itekako odužio klubu koji je verovao u njega, treneru koji mu je posvetio dosta vremena i kako on sam kaže ,,Dule je najzaslužniji za moj napredak i bio je to stvarno jedan prelep period mog života.”. Kao nagrada urodio je transfer u najjaču ligu Evrope i španski Hoventud kao sledeća stanica u karijeri. Pružio je sasvim korektne partije u ACB ligi kao i u Evrokupu, a samim tim već nakon godinu dana omogućio sebi stepenicu više potpisavši za evroligaša Unikahu. Tu su nastali prvi problemi sa povredama, iako je na samom startu pokazao da itekako može da igra na visokom nivou. Ređale su se povrede kao na traci, povreda stopala, par meseci pauze, taman kad bi se vratio zadesila ga povreda kuka, koja će na kraju da se vrati i zbog koje je okončao karijeru već u 28-oj godini života. Borio se koliko je mogao, odigrao jednu solidnu sezonu u Valjadolidu, a potom odlučio da potpiše za turski Fenerbahče.

Nažalost, u Istanbulu identična situacija, odigrana polusezona, nezgodna povreda koščica šake, raskid ugovora i potraga za novom sredinom. Poslednji trzaj i pokušaj hvatanje neke forme kojom bi se vratio u sam vrh evropske košarke bio je jednogodišnji ugovor sa italijanskom ekipom Vanjoli Kremona. Baksuzluk koji ga je pratio nije dozvolio ni u ovom slučaju da zdrav odigra kompletnu sezonu, što je verovatno bilo presudni faktor pri njegovoj odluci da okači patike o klin. Kao racionalna osoba, sa dvoje male dece, svestan mogućnosti povratka povrede, nije želeo da nastavi svoju selidbu po Evropi pri pokušaju da se vrati u vrh, gde definitivno po onome što je pokazivao kad je bio zdrav pripada. Kako je on sam rekao, nije to povreda koja ga previše ograničava, ali jednostavno prisutnost i onemogućavanje da pruži maksimum kada je najbitnije bila je prevaga. Svojevremeno se našalio kako ne želi da igra košarku u kojoj samo stoji u ćošku, čekajući ofanzivni višak te povratni pas da šutne trojku.

Činio je sjajan trio sa Tepićem i Veličkovićem, s kojima je stigao do četvrfinala Evrolige 2009. godine, a može se pohvaliti da je bio jedan od najboljih mladih igrača Evrope.

Kao najbitnije uspehe u karijeri, istaknućemo njegove trojefe osvojene sa Partizanom, a takođe značajno je napomenuti da je Tripković bio deo reprezentacije koja je osvojila srebro u Poljskoj 2009. godine. Nažalost, cilj koji je pred sebe postavio da bude standardni reprezentativac nije ostvario silom neprilika, te hroničnih povreda koje su mu završile karijeru.

Što se tiče bavljenja trenerskim poslom, Uroš je prilikom saopštenja o kraju karijere, izričito rekao da se neće oprobati u toj ulozi, a nije neko ko se nameće i ide preko reda. Danas živi miran porodičan život, kaže da svojoj porodici može pružiti mnogo više pažnje i ljubavi nego dok se bavio košarkaškom karijerom. Kakav igrač je bio, to nam je odavno pokazao, kao čovek koji ima prioritete u životu i porodicu na prvom mestu takođe je za svaku pohvalu. Pre samo mesec dana u rodnom Čačku svečano je otvorio košarkaški teren, nazvan po njemu. Možda baš na tom terenu stasa neki novi vrhunski šuter koji u Tripkoviću može videti samo primer kako treba biti veliki, a u jedno i skroman u svim situacijama.

Leave a Reply

Your email address will not be published.