Komentar: Sudije nemate kriterijum

Ko gubi ima pravo da se ljuti. Ko se žali na sudije, ne ume sportski da podnese poraz. Kome je to prva tema, traži alibi.

Ok. Izgubili smo i ljutim se-istina. Žalim se na sudije, možda nisam sportski nastrojen-istina. Alibi za poraz ne tražim, o tome će biti reči nekad.

Sudije koje su delile košarkašku pravdu na finalnom meču Evropskog prvenstva 2017. godine nisu bile na nivou velikih aktera i same veličine događaja kakvo je jedno finale. Na suđenje kao boljku ovog šampionata se ukazivalo od samog početka, ali nekako su utakmice prolazile, a glasovi trenera koji su se bunili ostali su u magli i nebitni kao lanjski sneg. Tako se danas malo ko seća ljutitog Bagatskisa (nakon poraza od Slovenije) koji je apostrofirao glumu protivnika kao faktor koji je odlučio utakmicu. I mnogi drugi su crveneli od besa po konferencijama, ali je sukob FIBA-ULEB odneo još jednu košarkašku žrtvu.

Da bude posve jasno, Kokoškovu, Dragiću, Dončiću, Vidmaru i celoj ekipi najdublji naklon za sve što su na ovom prvenstvu učinili. Zlato jeste adekvatna nagrada za takve igre, frenetičnu borbenost i modernu košarku koju su demonstrirali. Neko je u finalu morao da izgubi i svako umanjenje značaja pobede Slovenije bilo bi licemerstvo prema sportu, lopti i prošlim i budućim uspesima reprezentacije Srbije, ali se na određene nedoslednosti mora ukazati. Moralna je obaveza.

medias.rs

Heroj finala i MVP prvenstva Goran Dragić je pokazao sve odlike modernog beka. Bilo ga je vraški teško čuvati, a na njemu su se (bezuspešno) smenjivali razni defanzivci. Zaustavljanje takvog beka je inače nenormalno teško, a zadatak postaje gotovo nemoguć kada sudija dune u pištaljku i odsvira floping odbrambenom igraču, a u pitanju je evidentan faul u napadu. Goran Dragić celu karijeru, više ili manje, koristi slobodnu ruku da sebi pravi prostor u napadu za šut sa polu-distance. Često je za to kažnjen faulom u napadu, ali sinoć je još i nagrađen. Vasilije Micić je ispao, u osetljivom momentu utakmice, prevarant-floper, a dobio je udarac u grudi.

Dalje, ono što posebno iritantni su bili prekršaji koje je iznudio Entoni Rendolf prilikom šuta. Amerikanac se “praćakao” prilikom šuta za 3 poena i napred i nazad, tražeći bilo kakav kontakt, dok je posebno neartikulisano izgledao njegov pokušaj sa poludistance kada je takođe ulazio u kontakt sa vazduhom i mrvicu odbrambenim igračem. Da muka bude veća, Rendolf je te poklone realizovao sa linije za slobodna bacanja, tako da je “lopta nikad ne laže” ostala prazna uteha.

Dodatno, Srbiji su podeljene tehničke za flopinge, nesportski faul (bio, bez pogovora), ali ista situacija na drugoj strani nije kažnjena. Umesto zakucavanja Lučića i dva laka poena, Srbija je, odlukom sudija, dobila da izvede loptu sa svoje polovine i da se “slika” sa prekršajem Gorana Dragića. Komentator i stručni konsultant su u prenosu rekli, parafraziram, kako Dragić ume da iskusno napravi prekršaj-međutim, ovo nema nikakve veze sa iskustvom igrača. U pitanju je čisto nepostojanje kriterijuma kod sudija, njihovo arbitrerno deljenje pravde i očigledno slabiji autoritet znanja koji poseduju.

Konačno, odluka koja je najskandaloznija i koja je direktno odlučila pobednika je faul prilikom šuta za 3 poena Klemena Prepeliča. Bek je isturio nogu prilikom šuta (čak i nakon njega), koju je odbrambeni igrač zakačio. Pravilna odluka sudije u ovom slučaju bi bila ignorisanje situacije i dosuđivanje prekršaja Vladimira Štimca nad Gašperom Vidmarom u borbi za skok (Vidmar je slab izvođač penala, šutirao bi samo dva, dok je Prepelič najbolji izvođač, i dobio tri), ili pak kažnjavanje Klemena Prepeliča za pokušaj iniciranja i simuliranja kontakta, što bi takođe bilo preterano.

Dovoljno je rečeno o pojedinačnim odlukama, a nešto bi bilo ispravno uperiti i prema opštem kriterijumu. Centar Srbije Boban Marjanović je prilikom gotovo svakog kontakta sa loptom doživljavao uletanje u noge protivničkih igrača, što je za centra od 221 cm i onakve konstitucije zastrašujuće. Ni jednom nije nagrađen faulom za hrabrost i trpljenje takvog kontakta, a slično bi se moglo reći i za Bogdanovića i Micića koji su “nalupani” prilikom prodora. Ni jedna odluka sudijske trojke nije glasila 2+1 za Srbiju, što je u nekoliko navrata skrenulo naš tim sa pravog koloseka.

Sa druge strane, druga četvrtina je predstavljala pravi festival slobodnih bacanja za ekipu trenera Kokoškova, a da nije bilo Gudurića sa dve trojke, već tad bi finale bilo arhivirano. Imamo situaciju da protivnik igra rasterećeno i lako, da zna da će svaki inicirani kontakt biti spas, a sa druge strane se svako spuštanje lopte na centra (komparativna prednost Srbije) pretvara u kocku-hoće li centar dobiti udarac po nogama, kolenima, rukama ili glavi i ispustiti loptu. U takvoj atmosferi se ne može uputiti ni kvalitetan povratni pas nakon udvajanja, a bekovi su konstantno pod stresom da šutem spolja izmisle poene. Različiti igrači raznoliko reaguju pod takvim pritiskom, što se i videlo prilikom nekih neočekivanih promašaja bekova Srbije.

Naravno, sudijske greške su sastavni deo sporta, dešavaju se, a i sinoć bi se mogle pronaći na obe strane. Ono što razdvaja slučajne greške i one od sinoć, deluje da je pitanje sudijskog autoriteta, znanja ili mogućeg postojanja tendencije da se jedan od protivnika stavi u bolju poziciju za dobijanje susreta. Uz nadu da ovo poslednje nije razlog ogromnih propusta, ostaje nam samo da ne prećutimo još jednu bolnu istanbulsku noć i da jasno i glasno kažemo da smo nezadovoljni suđenjem u najvažnijoj košarkaškoj utakmici evropskog kontinenta.

Da nam se ne ponovi slučaj Tunčeri i osporavanje, i nakon toliko godina, te najveće sramote svetske kuće košarke u poslednjim decenijama.

Leave a Reply

Your email address will not be published.