Kako je propala domaća košarka

Novi sistem kvalifikacija Svetske kuće košarke otvorio je brojna pitanja u stručnoj i navijačkoj javnosti. U isto vreme, kroz rezultate pojedinih reprezentacija, jasno je ukazao na slabosti košarkaških elemenata u tim zemljama. Sukob na relaciji FIBA-ULEB je dodatno otežao stvari za “tradicionalne” košarkaške nacije, ali je i čvrsto podvukao dva zaključka koja se nesumljivo nameću. 

novosti.rs
foto: N. Skenderija

U ovakvom sistemu kvalifikacija najveće probleme (i neuspehe) doživele su reprezentacije sa nekvalitetnim domaćim ligama, sa, u isto vreme, velikom diskrepancom između kvaliteta najboljih košarkaša koji su redom bili u NBA ili najvećim evropskim klubovima, a koji su retko bili na raspolaganju svojim selektorima. Možda i najozbiljnija otežavajuća okolnost za takve nacionalne timove bilo je odsustvo vremena za uklapanje najvažnijih šrafova sa ostatkom ekipe koji je izneo kvalifikacije, pa su reprezentacije i sa NBA igračima relativno lako gubile mečeve koje bi u nekom ranijem sistemu bez muke pobeđivale. Sve izloženo je problem krovne organizacije košarke, ali postoje i određeni benefiti koji će, u konačnom, sačuvati ovaj način kvalifikacija najmanje za još nekoliko ciklusa. Stoga, neophodno je prilagoditi se i priznati da određene stvari u našoj košarci ne funkcionišu, bez obzira na velike nade da će Srbija uspešno rešiti poslednji izazov protiv Izraela i osigurati plasman na SP u Kini.

Kako je propala domaća liga?

Domaća liga je dugi niz godina predstavljala temelj uspeha reprezentacije u SFRJ, a uprkos sankcijama i teškom periodu poslednje decenije 20. veka zadržala je visok kvalitet i timove koji su punili hale u svojim mestima sa veoma kvalitetnim košarkaškim predstavama. Iz takve lige, kao i određenih okolnih zemalja, izranjali su novi velikani srpske košarke i ona je služila kao dobra osnova za sticanje “košarkaške diplome” i odlazak u jača i unosnija takmičenja.

Slično, domaća liga je zadržala određeni kvalitet i u prvoj deceniji 21. veka sa nekoliko gradova koji su se ponovo košarkaški probudili, razvijali igrače, i uz nezaobilazne Partizan i Crvenu zvezdu činili samo jezgro domaćih takmičenja. Suštinski, ni ulazak najboljih timova države u Jadransku ligu (Partizana prinudno, ostali dobrovoljno) nije previše uticao na postojanost domaćeg takmičenja koje je imalo i veliki značaj – donosilo je plasman u Evroligu najboljem timu (po različitim načinima obračunavanja). Erozija značaja domaćeg takmičenja, donela je i eroziju kvaliteta. Uz nezaobilazne faktore nedostatka novca, generalne propasti društva i promenjenih košarkaških okolnosti domaće takmičenje je sve više i više tonulo, do nivoa gotovo “amaterske” lige kakva je danas.

KLS (i prvi, i drugi deo) predstavlja jednu od najslabijih košarkaških liga među tradicionalnim košarkaškim zemljama Evrope, a kao takva je dovedena do nepoštovanja ni od učesnika, ni od gledalaca kojih je sve manje i manje. Problemi lige su brojni. Pre svega, košarkaši sa nešto višim kvalitetom je posmatraju samo kao prolaznu stanicu, mesto gde se zapadne po moranju nakon nešto slabije inostrane sezone. Mnogi igrači koji grade inostrane karijere na srednjem nivou (Slovenija, Slovačka, Rumunija, Bliski istok i slično) smatraju nastup u KLS za minus u CV i trude se da takav epilog izbegnu po svaku cenu. Neki drugi su umorni od nestabilnosti, neredovnih plaćanja, slabog suđenja, neizvesnosti…

Sa druge strane, broj gledalaca je vrlo skroman. Košarkaška publika kakva je u Srbiji lako prepoznaje nedostatak kvaliteta i otaljavanje posla, pa slabo i dolazi na takve priredbe. Liga je medijski slabo ispraćena (moguće i zasluženo), a neki ponuđeni sistem “plati i gledaj” koji omogućava(la) liga? je smešan sam po sebi, a posebno ako se zna koji je kvalitet tih plaćenih prenosa. Igrači iz domaće lige, uz odsustvo adekvatne medijske pokrivenosti, ni ne mogu imati osećaj da su u pitanju sportisti, niti mogu uticati na nove naraštaje da se uhvate gumene ili kožne lopte i gađaju po parkovima i salama.

Osim tih tehničkih i faktičkih nedostataka, domaća liga ima i one sistemske. To su velika koncentracija klubova u Beogradu, “usisni” sistem mladih talenata u nekoliko klubova, postojanje klubova “filijala”, kao i odsustvo dodatnog uređenja nižih liga.

Beograd kao glavni grad je svakako magnet u svim sferama društva, pa i u košarci. To je i razumljivo i donekle se može pravdati, ali za srpsku košarku bi bilo idealno da se ponovo razviju i neki drugi centri po državi. Tim putem idu Zlatibor i Novi Pazar, ali u isto vreme tinjaju Kraljevo, Kragujevac, Vršac…

Usisni sistem u mlađim kategorijama znači da najveći klubovi “pokupe” veliki broj manjih ili većih talenata, neke pozicije i tripliraju po generaciji, a logično je da u takvoj konkurenciji ne mogu svi dostići svoj maksimum i tako nestaju sa košarkaške mape i otpadaju iz i onako sužene baze. Da nije to ništa neobično, govore i dešavanja iz ostalih zemalja gde Real Madrid i Barselona tako usisavaju sa teritorije cele Evrope i Afrike, nekoliko nemačkih klubova tamo, italijanski po Italiji i Balkanu itd. Koliko god to bilo iz ugla klubova opravdano, košarkaški Savez bi trebalo da materiju nekako uredi i ipak postavi određena ograničenja.

Upravo uloga Saveza otvara još jedno pitanje, čija je KLS? Da li bi trebalo insistirati na povraćaju ove lige pod ingerencije Saveza ili bi se u postojećem modelu moglo iznaći neko zadovoljavajuće rešenje? Da li je Savez, bez lige pod svojom nadležnošću, na neki način okrnjenog kapaciteta kontrolisanja srpske košarke?

Razvojni klubovi po KLS, de facto u tom statusu, možda i nisu trenutno loše rešenje usled velike besparice koja vlada na tom nivou takmičenja i problema u kojima su se našli velikani poput Radničkog, OKK Beograda (pronašao spas u modelu saradnje sa Mega Bemaksom), i ostalih. Ako je to realnost koju bi trenutno trebalo prihvatiti, naša košarka mora stati na stanovište da li je takav odnos trajno poželjan ili samo kao prelazno rešenje u trenucima nemoći.

O reprezentaciji

n1info.com

Reprezentacija Srbije, sa najvećom željom za srećnim i uspešnim krajem kvalifikacija, nije briljirala u čitavom procesu ovog tipa nadmetanja. Ono što više “žulja” od određenih bolnih poraza je nedostatak afirmacije nekih mladih igrača, koji su ovaj sistem kvalifikacija mogli iskoristiti kao odličnu školu za buduće nastupe u reprezentaciji na velikim takmičenjima. Šansu od selektora Đorđevića su dobijali zaslužni, što je i korektno, ali uvek je potrebno misliti i o onome šta dolazi “sutra”.

Legendarni Đorđević je u potpunosti vratio kult reprezentacije, pokazao i dokazao da u svakom trenutku ima određenu viziju kako i šta dalje, tako da ostaje poverenje da će i ovog puta biti tako i da su sa nekim posebnim razlogom “veterani” bili ti koji su dobijali i gubili mečeve, bez posebnog oslanjanja na mlađe snage.

Konačno, ono što dodatno intrigira je kakva je stvarno podrška selektoru Đorđeviću od svih relevantnih košarkaških aktera u državi, štampanih i elektronskih medija i da li se samo čeka određeni kiks da na površinu isplivaju neke stvari o kojima se nije pričalo od početka mandata selektora, usled medalja koje su osvojene. Kroz slično su prošli i brojni raniji selektori, pa ne bi bilo iznenađenje da se naknadno otvore neka pitanja sada nepoznata košarkaškoj javnosti.

Leave a Reply

Your email address will not be published.