Evroliga – “Money Talks”

Novi format Evrolige doneo je mnogo oduševljenja među gledaocima, agentima i vlasnicima tog takmičenja, a nešto manji među trenerima i ostalim košarkaškim radnicima.

Ovom sistemu takmičenja je potrebno dati još vremena, ali je on doneo mnogo dobrih noviteta, ali i dosta negativnih, kao protivtežu. Problematično sa ovom promenom je što se o njoj ne diskutuje mnogo, ni kritički ni afirmativno – kao da je moderno vreme izjednačeno sa prihvatanjem svega zdravo za gotovo.

Pinterest

Ono po čemu se ovaj sistem i mnogi prethodni u Evroligi ne razlikuju je odnos ovog takmičenja prema ex-Ju regionu, gde je stalno prisutna marginalizacija ovog teritorijalnog prostora u najvišim klupskim košarkaškim bitkama. I ne samo ovog regiona, već bi se to isto moglo podvući i za još neke tradicionalno košarkaške zemlje.

Prostor SFRJ i kasnijih država nosio je mnogo učesnika u Evroligi, odnosno ovaj region je davao najpre sve šampione (Slovenija, Hrvatska, SRJ/Srbija (i) Crna Gora), a zatim se raznim računanjem bodova (trogodišnjim, kasnije i bez bodova) svodio na dva predstavnika cele lige, a danas završio na samo jednom – šampionu ABA lige.

Iz jednog ugla to je i korektno, princip “kako seješ, tako i žanješ” trebalo bi da važi i za ABA klubove, dok iz onog sportskog bi se moglo postaviti pitanje da li je upravo ovo stalno menjanje pravila, nesigurnost, i guranje timova iz naših država pod tepih i doprinelo tom lošem sejanju.

Da li su ABA ligaši Partizan, Cibona, Olimpija, Zadar i ostali uopšte sposobni da organizaciono, finansijski i kvalitativno igraju Evroligu? Deluje da je odgovor da nisu, ma kakve njihove stare zasluge bile. Partizan ima navijače, ali i dugove, Cibona malu posetu, dugove i jaku omladinsku školu, Olimpiju ne gleda ni uža rodbina, dok se Zadar kulturno-košarkaški još bori, ali kvalitativno podseća na amaterske sastave. Svi oni, u ovom stanju, nisu ravnopravan rival najboljima na Starom kontinentu i to jeste surova realnost.

Crvena Zvezda, Cedevita i Budućnost donekle mogu da trče sa najboljima, rosteri ovih timova su ispunjeniji kvalitetom, ali i oni su na samom dnu budžetske lestvice u svojim evropskim takmičenjima. Crvena Zvezda sa najmanjim budžetom čini čuda u Evroligi, to je godinama radio i Partizan, Budućnost je nekad bila jaka i za kontinent…danas se o tome pripoveda, a svi timovi se bore sa približno istim tipom problema, samo na različitim nivoima.

To je naravno nedostatak novca. Katalonskom upravniku takmičenja u Evroligi bitno je da su timovi “bogati”, da uvek ima mesta za nove i ambiciozne projekte, dok se ranije zasluge, istorija i neka košarkaška veličina i ne cene mnogo. Po sistemu “bilo pa prošlo” zaboravljaju se neverovatni uspesi Cibone, Partizana, Splita, Bosne, a glorifikuju se timovi koji postoje manje godina nego što ovi pomenuti imaju evropskih titula. Isti metod se primenjuje i na (ne)zvanično najbolji tim 20. veka italijanski Vareze, a generalno i na nekada veliki i moćni Palakanestro. Sličan princip rezonovanja bi se mogao primeniti i na grčke velikane PAOK, Aris i AEK, španske Huventud i Estudijantes, a ni nemačka rastuća košarka nije uspela da se izbori za više od jednog mesta u novom formatu.

Ko je tu dobitnik, a ko luzer? Rano je za podvlačenje crta, ali jasno je da su svi klubovi koji nisu uspeli da se prilagode novom sistemu veliki gubitnici. Oni dobijaju “šamare” iz dana u dan, pa je tako Olimpija ostala bez talentovanog Blaža Mesičeka zbog manje od 8000 evra, Cibona bez Ante Žižića i Šiška, a to sve samo u poslednjim danima sada već stare 2016. godine. Ranije se slično dešavalo i sa Ivicom Zubcem, Vlatkom Čančarom (i dalje u ABA ligi), Nikolom Milutinovim, Davisom Bertansom, Dušanom Ristićem i mnogim drugim mladim talentima. Da ligu ne čine kvalitetnim samo mladi, jasno je i najvećim košarkaškim laicima, ali ABA liga pada na nos poput novogodišnjih pijanaca i na tačkama igrača koji prave razliku. Malo je onih vrhunskih koji ostaju više od sezone, pa je tako Partizan svake godine gubio “prvu petorku”, skoro Kevina Džonsa, Crvena Zvezda Cirbesa, Marjanovića i Milera bez neke velike šanse da ih zadrže. Ovde bi se analiza mogla nastaviti i sa onim mladim igračima koji ABA ligu nikada nisu ni stigli da vide (bar ne još uvek), a najsnažniji primeri tu su košarkaško čudo Luka Dončić, i mnogi srpski igrači koji sreću traže po Americi, Italiji, Španiji…ABA liga će umeće nekoga od njih videti samo u slučaju propasti njihovih inostranih karijera, gde će kao stariji igrači pokušavati da spase šta se spasti može u svojim karijerama. Takva utešna uloga za jednu ligu nije dovoljna…

Međutim, gotovo nikad se ne potencira da je i ona druga strana neka vrsta gubitnika. Retko se označava istorija kao nešto vredno, ali ona sa sobom često nosi i nešto što se može novčano izraziti. Na primer, sa Huventudom ide i košarkaški obrazovana publika, sa Albom prvi nemački šampion Evrope i ponos te nacije, sa Partizanom puna hala i preko 20 NBA asova, sa Cibonom sećanje na Dražena Petrovića i mnoge velike hrvatske igrače, sa Varezeom uspomena na verovatno najvećeg evropskog trenera profesora Aleksandra Nikolića. Katalonski upravnik takmičenja i bogati sponzori ne žive od sećanja, i to je takođe svima jasno. Međutim, žive sa praznom halom Darušafake, retkom publikom Moskovljana, “160” istanbulskih derbija u sezoni, fudbalskim navijačima koji često ni ne znaju košarkaška pravila, a od poslednjeg sukoba i bez francuskih timova koji su veliki proizvođači NBA igrača.

Da je neka promena ili neko usklađivanje prošlosti i sadašnosti potrebno, pokazuju i sledeće činjenice. Egzodus koji je na nižem nivou doživela (doživljava) ABA liga, na višem se dešava i Evroligi gde igrači koji imaju i promil šanse za NBA “beže” preko Bare, a kvalitetniji Amerikanci (i neki stranci) radije čame u Razvojnoj ligi i više sezona, nego što odlaze u najjače evropske timove. Dodatni udarac Evropi predstavlja i kineska liga, gde opet oni najbolji stranci potpisuju basnoslovne ugovore. Dakle, Evroliga koja deli “money talks šamare” po evropskoj sirotinji, iste takve doživljava od moćnijih i jačih. Suštinski, prolazi isto kao i srednje siledžije u školskom dvorištu.

Trčimo li (mi Evropljani) trku koja je unapred izgubljena? Dok smo se posprdno smejali “difens, difens” navijanju u NBA ligi i gledali Dejana Bodirogu kako školuje po Evropi sve i svakoga, a u reprezentaciji šalje NBA asove u reklame, mogli smo da zadržimo taj nivo šale i cinizma. Danas to nije slučaj. Igrača kao što je bio Bodiroga u Evropi više nema. Nema ni Zrenjanina kao razvijenog sportskog centra, ni Zadra kao košarkaške ikone, ni Stefanela…ostali su neki navijači (ako ih uopšte i ima na tribinama) i neka košarka bez novih Dražena, Divaca, Đorđevića, Dijamantidisa, Paspalja, Bodiroga, Galisa, Šmita, Viljakampe…

11 comments

  • neće dugo ni ti veštačke tvorevine mola đukanovića,emila tedešija i čokija pudlice.

  • Zaista Vas molimo da se u komentarima niko ne vređa.

  • Đubre od teksta, partizanština i lament nad vremenom kada su neki drugi klubovi bili favorizovani od strane sistema.

  • košarkaški radnik

    Ovo mora da je Tegeltija pisao.

  • Odličan je tekst, upravo je pogodio suštinu srpske košarke i generalno. Mnogo slabo se radi, a sve što valja ode vrlo brzo iz domaćih klubova

  • Av av av av av, pudla ima botiće… av av av
    hahahahhaahahha

  • mafijaška pudla

  • Nebojša Popović

    U Jugoslaviji se nije igrala košarka pre 1976!??
    Tekst je napisan u tom stilu.

  • ne treba da stavljas u isti kos vestacki projekat iz zeleznika i Partizan u vreme evrolige,oni su godinama zadrzali osnovu tima a Partizan je svake godine kretao bukvalno od nule,cirbes je igrao dve godine i bio doveden iz evroligasa za rezervu dok smo mi dovodili gagica i muslija,njima odlaze igraci u NBA ili na milionske ponude a nama su odlazili u razne unikahe ili valensije,ni budzetski ne mogu da se porede nikako oni dovode pojacanja ko na traci a mi smo dovodili u oktobru,i nemaju najmanji budzet u evroligi sigurno zalgiris ima manji

  • Koja tuga od teksta i koliko sete za nekim starim vremenima i nekim starim asovima. Ocigledno je autor ostao u 20. veku kao i Vareze. Sto se tice odredjenih stvari poput Istanbulskog derbija tu moram priznati da je poentirao ali dosta kontradiktornosti u tekstu poput zaljenja za nekom Olimpijom koja nema novca da isplati mladog igraca od 8000 a treba da igra EL? Sto se tice kvaliteta ne mogu ni evrokup cestito da igraju, obican raspali klub. Osvrnuo bih se i na vracanja ekipa u EL, sa da budem blag “smesnim” rosterima : evo te famozne Lige Sampiona ima i tih francuza pa i Cibone, Partizana, Varezea, PAOK-a, Spiro Sarloia i mozemo videti koji je to nivo kosarke.. Samo im jos Zadar fali.

    Da kvalitetnih igraca ima – ima ih sa ovih prostora i tek ce ih biti. Pa pogledajte samo jednog Jokica i Teodosica… Sa druge strane Darija Sarica, Gorana Dragica, Zubca i Zizica koji dolaze… Suvisno je komentarisati. Kome nedostaje proslo vreme – VHS i nek gleda utakmice koliko god hoce. Treba biti realan i biti svestan da se jedan Bodiroga ili Dzordan ne radja svaki dan.

    Autor bi trebao imati obzira i da je vreme drugacije nego pre 30-40 godina i da je mladim igracima otvoreno mnogo vise opcija nego ranije. Stavljanje u isti kos odlaska Dusana Ristica koji je otisao u Ameriku da bi igrao KOLEDZ kosarku i odlazak Davisa Bertansa u Laboral Kucu (Baskoniu) da igra profesionalno kada paca nije imao vise love da placa “tone i tone kikirikija” je presmesno.

    Takodje i stavljanje Crvene Zvezde u isti kos sa Cedevitom i Buducnosti iz Podgorice je smesno. Pa ta buducnost izgubi kuci od prosecne Unikahe 30 razlike dok Zvezda rutinski preslisa jedan Real Madrid (pravog velikana). Ipak treba biti objektivan i staviti ova dva pokusaja od ekipe iza ovako dominantne Zvezde koja sigurno za klasu ispred navedenih.

  • Mafijaška pudlaaaaaaaaaaaaa

Leave a Reply

Your email address will not be published.