Sam protiv svih-priča o Mahmudu Abdul-Raufu

“Neke igrače možete da čuvate, a neke i pored raznih defanzivnih sistema možete samo da usporite. Trenutno, u ligi imamo tri takva igrača: Majkla Džordana, Hakima Olajdžuvona i Mahmud Abdul Raufa.”

Ovo su reči Kevina Džonsona, na pitanje novinara koji igrač je u ligi najteži za čuvanje. To se desilo 1996.godine, baš iste kada su svoj čuveni duel od ukupno 71. poena vodili Mahmud Abdul Rauf i Majkl Džordan.

9. marta 1969.godine, u mestu Gulfport, savezne države Misisipi rodio se Kris Vejn Džekson.  Samohrana majka,  Džeklin, pored Krisa je imala starijeg i mladjeg sina i da bi prehranila svoju decu radila je kao konobarica. Kris je s godinama postao svestan nemaštine i donekle je znao da ga jedino košarkaški talenat može spasiti, a samim tim će moći da pomaže i svojoj porodici. Svakog dana je ostajao sam posle treninga kako bi usavršavao svoj šut. Postoji jedna anegdota, da je srednjoškoski trener stavljao igrače da šutiraju bacanja i svako bacanje je značilo manje „kamikaza“ i tih teških vežbi. Kada je došao red na Krisa, vezao je 283 slobodna bacanja i trening je otkazan. U kom god uzrastu da se ovo izvede, zaslužuje masivno poštovanje.  Pogotovo što je i sam govorio da je njegov glavni cilj kod šutiranja bio da lopta ne dotakne obruč već samo mrežicu. Takodje, imao je i savršen način izbacivanja lopte, lopta je morala da bude na dlanu i da na odredjen način prodje preko njegovih prstiju pre nego što je izbaci savršenim lukom da bi ona ušla „bez koske“.  Jednom prilikom je dao izjavu da je i sam želeo da odustane, ali mu „Sindrom“ ne bi dozvolio.

twitter.com/RaufMahmoud?lang=en

Nemaština nije bio njegov najveći problem, već  upravo, Turetov sindrom. Noćima se uspavljivao u suzama, nemoćan da zaustavi svoje tikove i na momente čudno ponašanje. Ubijala ga je činjenica što ne može da bude „normalan“ kao i ostala deca. Ljudi su znali da ga zaustave na ulici i da ga upitaju da li je lud i koji je tačno njegov problem, a čak su i u školi neka deca znala da budu prilično zla prema njemu i prospu salve uvreda u lice malom Krisu. Takodje je propustio četvrti razed osnovne škole, jer je morao da ide u školu za decu sa posebnim potrebama. S vremenom je dolazio do nekih šaljivih odgovora, kako će glavom napraviti fintu i postići čudesan koš i znate šta? Bio je u pravu. Njegova majka je dolazila do nekih suludih ideja kako bi mu pomogla, čak je znala da se sakrije iza vrata njegove sobe i da ga „na smrt prepadne“. Mada je i ona imala neke čudne navike. Nije spavala na krevetu, već na podu ili kauču, a više puta se vraćala s posla da proveri da li je isključila šporet ili peglu. Turetov sindrom je bio njegov andjeo i njegov demon, demon koji ga je iznutra izjedao dok je andjeo izvlačio najbolje iz njega i iznedrio ovako sjajnog košarkaša. Naime, kada je završavao srednju školu, saznao je da njegova bolest nije retka kako je on mislio i da će uspeti da se izbori sa njom, možete misliti koliko mu je samo laknulo. Baš negde u tom periodu, saznao je za sudbinu njegovog rodjaka, koji je imao takodje „čudne navike“ i zbog toga izvršio samoubistvo. Kris Džekson je svoju utehu pronalazio u molitvama i molio se Bogu kada god bi se našao u teškoj situaciji. Jednom je stajao ispred ogledala, posmatrao svoja ramena kako „odskaču“ stotinak puta, njegove oči su se konstantno kolutale, a glava trzala u stranu iznova i iznova, a svaki put kada bi se to dogodilo, Kris bi rekao:“Bože, pomozi da ovo prestane“. Ali ne bi prestajalo. Znao je da stoji pred ogledalom, moli se i plače.
Gulfport nije veliko mesto,  u prošlom veku je bilo poznato po velikoj luci. Kako to obično biva u manjim mestima, talenat poput Krisovog nije prošao neopaženo i veoma brzo je postao miljenik svog rodnog mesta. Sa srednjom školom je bio nekoliko puta prvak države Misisipi, postavio je brojne rekorde i mnogi novinari su govorili o njemu kao o potencijalno najboljem igraču Misisipija svih vremena.  A kako i ne bi, kada tokom četvrte godine srednje škole, ovaj mladi gospodin beleži 29.9 poena i 5.7 asistencija u proseku. Dejl Braun, trener Luizijana Stejt Univerziteta je bio prilično uporan i na kraju dobio ono što je želeo – Krisa Džeksona kao startnog plejmejkera.

1989: Chris Jackson #35 of the Louisiana State University Tigers moves the ball during the 1988-1989 season.

Njegova prva sezona je bila fantastična. Prosečno je beležio 30.2 poena i već su počela poredjenja sa najboljim igračem LSU ikada, a i sigurno jednim od najboljih NCAA igrača ikada – Pitom Maravičem. I dan danas je ova sezona Krisa Džeksona ostala urezana kao najbolja koju je jedan frešmen ikada imao. U prvom mesecu svoje koledž karijere, Džekson postiže prvo 48 poena, a onda i 53, što vam dovoljno govori o njegovoj igračkoj veličini. Postao je prvi frešmen koji je uvršen od strane Associated Press u startnu petorku, a konzilijum trenera koji je birao tim veka iz svih univerziteta države Luizijana, Kris Džekson je bio tu.

“Mnogi igrači dodju i odu. Mnogi budu zaboravljeni veoma brzo. Medjutim, samo oni veliki ostaju zapamćeni za sva vremena. Dovoljno je bilo jednom da pogledate Boba Petita, Bilija Kenona ili Pita Maraviča i da ih zauvek zapamtite. E, Kris Džekson je rame uz rame s njima”
U svojoj drugoj sezoni,priključio mu se i trenutni član Kuće Slavnih, Šekil O’Nil.  O tom tandemu se i dan danas govori, tandem koji je igrao brzu i dominantnu košarku, košarku koja je podizala publiku sa svojih sedišta. Šek i dan danas kaže da je Kris Džekson jedan od najboljih igrača sa kojim je ikada igrao, a poslao je i pismo upravnom odboru LSU, u kom zahteva da se Džeksonov dres sa brojem 35 povuče iz upotrebe. U ovoj sezoni, Džekson je nastavio da ruši rekorde, pa je tako pogodio 10 trojki na jednoj utakmici, pogodio 35 vezanih slobodnih bacanja, završio sezonu sa 91% šuta iz igre, imao je četiri utakmice sa 50 poena, sedam utakmica sa 40 poena, 16 utakmica sa 30 poena, a sledeći podatak je možda i najfrapantniji. Od 63 odigrane utakmice za LSU u 62 je imao dvocifren učinak.Ponovo je proglašen za SEC igrača godine i prvi tim „All American“.

Nakon dve maestralne sezone, odlučio je da se okuša u najjačoj ligi sveta. Na NBA draftu 1990.godine, kao trećeg pika Krisa Džeksona je izabrala ekipa Denver Nagetsa.Majkl Adams i Orlando Vulridž su bili najbolji igrači ove generacije Denvera, a mladi Džekson je igrao svega 22 minuta po utakmici i za to vreme je beležio oko 14 poena i 3 asistencije u proseku. S obzirom na potencijal, ne baš najbolja sezona. Medjutim, pogledajmo malo širu sliku. Džekson je povredio stopalo (pritom se rodio sa jednom koskom više u stopalima, ali je odbio da ih ukloni operacijom) i ugojio se oko 13 kilograma, što je direktno uticalo i na njegovu drugu NBA sezonu, koja je bila još slabija. Iako je propustio samo jednu utakmicu, prosečno je igrao 19 minuta i imao tek 10.3 poena. Redži Vilijams, koji je bio tadašnji Krisov saigrač, rekao je da je umeo da sedi sa Krisom nakon treninga i utakmica, a on bi ga udarao u rame iz čista mira. On čak nije ni bio svestan da ga udara, a Redži je morao da stavlja led na tu ruku. Čak dva puta su mu sudije davale tehničku bez razloga, njegove tikove su shvatali kao provokaciju. Čak je pao i u nemilost trenera Vestheda, koji je u početku mislio da su njegovi „O-o“ povici sarkastični, a neki saigrači su delili to mišljenje. Odgovor je jednostavan, nisu imali pojma da se Kris bori sa Turetovim sindromom.

nba.com

Na leto, 1992.godine, Kris Džekson se maksimalno posvetio sebi i svojoj fizičkoj spremi. Smršao je oko 16 kilograma, šutirao je po 1000 šuteva dnevno, a kada je čuo da je Ajsel zamenio Vestheda na mestu prvog trenera, dobio je dodatnu motivaciju. Pritom je Ajsel izjavio da trenutno u Denveru ne postoji starter, svi će morati da zasluže to mesto. Ajselov „mekši“ pristup je totalno odgovarao Džeksonu i on je prosto eksplodirao. Odigrao je jednu od najboljih svojih sezona u karijeri, a u teškim momentima je pronalazio utehu u knjigama „Malkolm X“.
Kako mnogi ljudi veruju da će se promeniti u „Novoj Godini“, Kris Džekson se stvario promenio. Na proleće 1993. godine, postao je Mahmud Abdul-Rauf. Što u prevodu znači „elegantan, dobar i milostiv“. Niko nije mogao ni da pretpostavi šta će se desiti. Poput kornjače je izašao iz svog „oklopa“ i preuzimao ulogu vodje kada god bi to bilo potrebno. Sa 19.2 poena, oko 4 asistencije i 3 skoka u proseku, Mahmud Abdul-Rauf je proglašen za igrača koji je najviše napredovao. Po Denveru su pričali da je kupovao hranu i odeću, da je šetao gradom i davao beskućnicima. Den Ajsel je dočekao svoje igrače u Denverovom kampu, koji se nalazi u Kolorado Springsu, a Mahmud Abdul-Rauf je bio u najboljoj formi do sada. Bio je još brži nego ranije, brži nego u srednjoj školi, kako on to kaže i to se primetilo i na parketu. Denver je svom rosteru dodao Dikembea Mutomboa i Lafonsa Elisa i oni su savršeno funkcionisali sa preobraženim plejmejkerom koji je konstantno jurio tu savršenost. Denver ga je „nagradio“ novim ugovorom i nova epoha Nagetsa je mogla da počne. „Najčistiji skorer lige“ je samo jedan od epiteta kojim su ga opisivali novinari širom države, a poznata su i njegova zagrevanja šutevima sa pola terena koji su znali da ulaze u koš poput slobodnih bacanja. Redži Miler je tada rekao da je Rauf jedan od najbržih igrača koje je ikada video, a njegova kretnja kroz blokove je bila čisto savršenstvo. Smanjio je broj izgubljenih lopti, sa nekih 2.4 na 1.9, prosečno je imao 4.5 asistencija, oko 2 skoka i 18 poena. Bio je dovoljno dobar da vodi svoju ekipu do plej ofa sa osme pozicije. Denver se tu nije zaustavio. Jedno od većih iznenadjenja, Nagetsi su nam priredili te sezone. Susreli su se sa najboljom ekipom na Zapadu, Sijetl Supersoniksima koji su bili predvodjeni Šonom Kempom i Gerijem Pejtonom. Gubili su sa 2-0 i spremala se metla, ali je baš tada nešto prodrmalo Nagetse i smanjili su na 2-1 predvodjeni Redžijem Vilijamsom koji je ubacio 31 poen. To ih je dodatno poguralo, pa su dobili u preostala dva meča i otišli na duel sa ekipom Jute. Odbrana Gerija Pejtona na Raufu je ono što se pamti. Pejton ga je prosto zaključao i to je nateralo Ajsela da ga nešto duže nego što bi želeo drži na klupi. U narednoj seriji, Juta je dobila prve tri utakmice, opet se nazirala metla, ali su Nagetsi uz pomoć Stita, Vilijamsa i Raufa dobili sledeća tri meča, ali su na njihovu žalost poklekli u utakmici broj sedam.

alchetron.com

U narednoj sezoni, najbolje utakmice je odigrao protiv Hjustona,kada je ubacio 36 poena uz 5 asistencija, a onda 34 uz 7 asistencija i protiv Klivlenda, kada je ubacio 32 poena uz takodje 5 asistencija. U doigravanjima, naleteli su na moćne San Antonio Sparse i doživeli „metlu“.
Sezona 1995/96 je sezona koju Mahmud nikada neće zaboraviti. Zbog ove sezone sam se manje-više i odlučio da napišem nešto o njemu. Počelo je kao iz snova. Otvorena je sezona sa 32 poena, 4 skoka i 13 asistencija protiv Los Andjeles Lejkersa. U narednom meču, protiv Sparsa je ubacio 30 poena uz 9 asistencija. U novembru, protiv Dalasa, flertovao je sa tripl dablom, kada je ubacio 39 poena, uhvatio 6 skokova i zabeležio 10 asistencija. Sedmog decembra je odigrana utakmica izmedju Denvera i Jute. Okršaj Mahmud Abdul Raufa i Džona Stoktona. Svima je poznato da je Stokton jedan od najboljih defanzivaca u istoriji košarke. Lider na večnoj listi najboljih kradljivaca, ali je isto tako bio i „prljav“ i majstor „trash talka“. Mahmud Abdul-Rauf je završio meč tako što je Stoktonu sasuo 51 poen! Šutirao je 17/27 iz igre, od toga je ubacio 9 trojki iz 14 pokušaja, a bio je nepogrešiv sa linije za slobodna bacanja. 8/8. Ovo je i dan danas zapamćeno kao jedan od najboljih individualnih performansa u istoriji lige. Idemo dalje do 4. februara i duela izmedju Čikaga i Denvera. Poznato je svima da su Bulsi ove sezone imali 72 pobede i samo 10 poraza, a jedan od tih 10 poraza je došao upravo od Denver Nagetsa. U ovom, sada legendarnom duelu, Majkl Džordan i Mahmud Abdul-Rauf su kombinovano ubacili 71 poen, a Denver je slavio rezultatom 105:99. 32 poena, 9 asistencija i 4 skoka je zabeležio Rauf, dok je Džordan imao 39 poena uz 3 skoka i 4 asistencije. Hvalospevi na njegov račun nisu prestajali da stižu.

Sve do jednog incidenta koji je obeležio ne samo njegovu karijeru, već i njegov život. Desetog marta 1996.godine, na utakmici izmedju Denver Nagetsa i Nju Džerzi Netsa, Mahmud Abdul-Rauf je odbio da salutira američkoj himni zbog ličnih uverenja kako je himna pristrasna, a američka zastava simbol diktature i robovlasništva i ne želi da slavi nečiju tiraniju. Dok su njegove kolege ponosno stajale, Mahmud je jednostavno seo. Dva dana kasnije, tadašnji komesar, Dejvid Stern, suspendovao je Raufa i on je bio kažnjen sa 31.707 dolara. Nekoliko dana nakon ovog incidenta koji je dobio ogromne razmere, došlo je do dogovora izmedju Sterna i Raufa. Rauf neće sedeti, ali neće ni gledati zastavu već će držati oči zatvorene i posvetiti to vreme molitvi. Ono što je izuzetno zanimljivo je da je on čitave te sezone „propustio“ da salutira himni. Ili je ostajao u svlačionici ili se zagrevao sa strane i to je nekako promicalo očima javnosti, sve dok nije odlučio da sedne i tako skrenuo pažnju na sebe. U javnost je izašla i njegova izjava: „Ne možemo da imamo argumentovanu raspravu protiv činjenica. Ne možeš da budeš na strani Boga i na strani represije u isto vreme. Ne kritikujem one ljude koji žele da stoje, ali nemojte ni vi da kritikujete mene. Neću povući svoju odluku“.

Mandatory Credit: BRIAN BAHR/ALLSPORT

U ovom periodu, Rauf je konstantno dobijao preteća pisma i narod se prosto okrenuo protiv njega. Okrenuli su se protiv čoveka kojem život nije bio lak otkako se rodio. Borio se sa svim i svačim, ovakvu borbu većina ljudi ne bi izdržala i stvarno treba biti mnogo jak da prebrodiš sve muke sa kojima se Rauf susreo. Zanimljivo je to da je Džekson, odnosno Rauf nekoliko godina ranije imao ugovor sa Najkom, ali je odbio da ga produži, neželeći da nastavi saradnju iz kako je rekao verskih razloga. Medjutim, tokom tog ugovora, često je krio logo ove multinacionalne kompanije kako bi istakao poentu. U današnjoj ligi bi možda i dobio veću podršku, ali tada je to bila ogromna stvar i Rauf je nekako pao u zaborav. Nepravedno.
Kada smo već kod nepravde, iako je nakon ovog incidenta imao još dve 30+ utakmice, Denver ga je po okončanju sezone trejdovao u Sakramento u zamenu za Šarunasa Marčiulionisa koji je odlučio da završi karijeru. Rauf je od igrača sa statusom zvezde došao do statusa igrača koji je zakucan za klupu i po prvi put u karijeri je imao situaciju da ne kroči na teren zbog odluke trenera. Nakon dve sezone mučenja gde je u prvoj sezoni imao prosek 28 minuta i za to vreme imao oko 13 poena, u drugoj je beležio svega 17 i to je značilo da Raufov odlazak iz najjače lige sveta. Nastavio je karijeru u Evropi, gde je tokom lok auta igrao za istanbulski Fenerbahče, pa je 2000.godine odlučio da se vrati u NBA ligu, u Vankuver Grizlise tačnije, ali je ubrzo nakon toga odlučio da prekine karijeru. Nakon dve godine pauze, vratio se u Evropu. Nastupao je za Ural u Rusiji, za Roseto u Italiji i Aris u Grčkoj. Naredna destinacija je bio Al Itihad, a nakon toga japanski Kjoto.
Čovek koji je završio karijeru sa najboljim procentom izvodjenja slobodnih bacanja, ali o tome se izuzetno retko priča. Čovek koji nikada nije zakucao na utakmici, ali je ipak učestvovao na takmičenju u zakucavanjima. Na LSU je sedmi najbolji strelac u istoriji i ostao je „zapamćen“ kao igrač koji je imao najbolju „frešmen“ sezonu ikada. Koledž karijera koja je (diskutabilno) za nijansu slabija od one koju je imao legendarni Pistol Pit.
Nikada nije dobio poziv na „All Star“ ali njegov brz izbačaj, dalekometne trojke i neverovatne skorerske sposobnosti jednostavno ne mogu da se gurnu pod tepih. Stef Kari pre Stefa Karija, kako je to jednom prilikom izjavio Fil Džekson.

abcnews.com

Umeo je da vezuje pertle po deset minuta, samo ako nisu zavezane na „savršen način“, znao je da „kasni“ sa napuštanjem treninga jer jednim delom nije bio zadovoljan, ma koliko bio iscrpljen nije završavao dok nije uradio ono što je naumio. Gore sam napomenuo da ga je kao dečaka to dovodilo i do suza, ali je i donelo jednog od najboljih NCAA igrača ikada. „Svakog dana, svakog minuta, Turetov sindrom je umešan u moj život. Znao sam da upasujem majicu po deset minuta, jednostavno moram. Ako mi se dve pertle dodirnu kada ih vezujem, ja krećem iz početka. Jednostavno moram. Svaki trening završim sa deset pogodjenih šuteva „bez koske“. Jednostavno moram.“

Leave a Reply

Your email address will not be published.