Levoruki asasin

“Sve što radi, on cilja da pobedi. Često ima neke spektakularne poteze, ali on ne radi to za kamere, već za tim. Ponekad, kada neko telom udje u njega ili ga jednostavno malo jače udari, on se samo baci na parket, a kako mu kosa uvek ide u suprotnom smeru, taj udarac izgleda kao ubistvo“.

Ovako su Stiv Neš i Rej Alen govorili o čoveku koji je pesnicom udario slepog miša, koji je rešio utakmicu broj 7 protiv Detroita u velikom finalu, koji je po mišljenju mnogih najbolji šesti igrač svih vremena i najveća kradja na draftu svih vremena, jedan od stubova Dinastije San Antonio Sparsa, lider čuvene reprezentacije Argentine koja je postala šampion Olimpijskih Igara u Atini, koji je u košarkaškom svetu domovine rame uz rame sa Maradonom, dva puta je igrao na Ol Staru, ali je zato četiri puta bio šampion NBA lige i jednom je osvojio Evroligu, a bio je i MVP finalne utakmice uz mnoga druga individualna i ekipna priznanja.
Za sve Vas koji niste pogodili o kome se radi, u pitanju je: Emanuel David Djinobili Makari ili jednostavno Manu. Rodio se 28.07.1977. godine u „košarkaškom“ gradu, Bahiji. Horhe i Rakel Djinobili su pored Emanuela imali dva starija sina, petogodišnjeg Leandra i sedmogodišnjeg Sebastiana. Horhe, Manuov otac, u mladosti je igrao na poziciji plejmejkera, a kasnije  je bio i generalni menadžer Bahiense del Nortea, za koji su igrali i njegovi sinovi Leandro i Sebastian. Manu sam priča da je veliki fan košarke, kao i da je igra praktično otkako je prohodao. Otac ga je trenirao, a na treninzima prvog tima Bahiensea, Manu je bio redovan gost i često se ljutio ako neko od osoblja nije spremio jednu loptu za njega. Jedan od trenera Bahiensea, Oskar Sančez, naučio ga je da vodi loptu jednom rukom, ali i po koju „fintu“.  Kao i ostala deca koja vole košarku, Emanuel je bio veliki ljubitelj evropske košarke i NBA lige. Najviše je voleo Majkla Džordana, ali je imao taj problem da je mogao da gleda svog idola samo tokom finala. Neretko je zbog vremenske razlike bio budan po čitavu noć i konstantno upijao poteze najboljih igrača planete. Manu je u svojoj sobi imao dva postera Majkla Džordana u prirodnoj veličini. Emanuel je na treninzima stekao i najboljeg prijatelja Huana Ignasia Sančeza(popularni Pepe, koji je bio član Reala, a sa Panatinaikosom je bio šampion Evrope 2002.godine), koji je takodje bio levoruk, ali je imao „bolje telo“ i više bivao primećen od njega.  Manu je kasno izrastao, u vreme kada je njegov najbolji prijatelj već bio velika zvezda juniorkse reprezentacije Argentine on nije bio dovoljno dobar ni za 12. Igrača. Do 18. Godine, Emanuel je dodatno porastao, imao je oko 190cm i nekih sedamdesetak kilograma, pa je govorio da se oseća nelagodno u sopstevnom telu. Treneri su ga savetovali da ne šutira za tri poena zbog nedostatka snage, ali on je uvek voleo da svoju igru nosi na viši nivo. Zbog toga smo ga uvek i voleli, zar ne? Uvek je znao da nabije glavu dole i da se zaleti ka košu, a ono što je takodje voleo da radi je da se zadrži u vazduhu dodatnu sekundu i tako još malo „začini“ svoje polaganje ili zakucavanje.
Sa 18 godina, debitovao je za ekipu Estudiantes Bahia Blanca, a sa 20 godina je bio najbolji strelac argentinske lige.

http://www.mysanantonio.com

Brojni evropski skauti su ga pomno pratili, ali je italijanski Redjo bio najbrži „na okidaču“ i tadašnja Kalabrija je kaparisala mladog Gaučosa. Djinobili je imao jako dobru prvu sezonu u ekipi Redja, gde je imao 30 minuta u proseku, za to vreme beležio je 17 poena, oko 3 ukradene lopte, 3 skoka i 2 asistencije. Trener Kindera, Etore Mesina, nije sedeo skrštenih ruku i nakon maestralne sezone u Palakanestru doveo Djinobilija u svoju ekipu. Kinder je tada bio izuzetno jak, Marko Jarić, Matjaz Smodiš, Rašar Grifit, Sani Bećirović i Dejvid Andersen su takodje bili deo ekipe. Kinder je bio šampion Italije te godine, sa 29 pobeda i 5 poraza, a zanimljiv je podatak da u doigravanjima nisu izgubili ni jednu jedinu utakmicu. Redom su čistili Sedimu Rozeto,  za koju je igrao i nekadašnji superstar NBA lige, Mahmud Abdul Rauf, kao Duan Vudvord, nekadašnja zvezda Boston Koledža. Zatim je „počišćen“ Beneton, koji je u svom sastavu imao imena poput Boštjana Nahbara, Marsela Nikole, Markusa Brauna, Masima Bulerija i Denisa Markonata, a u velikom finalu je pao i večiti rival, Fortitudo. Za Fortitudo su nastupali Gregor Fućka, Karlton Majers, Djanluka Bazile, Entoni Boui, Andrea Menegin, Djakomo Galanda…
Manu Djinobili je igrao kao posednut i s punim pravom bio imenovan za najkorisnijeg igrača italijanskog šampionata.
Što se tiče evropskog takmičenja, Kinder je igrao u Evroligi te sezone. Pogadjate, prilično uspešno. Kinder je u grupnoj fazi bio u grupi B, zajedno sa AEKom,TAU Keramikom, Cibonom, Sankt Petersburgom i Šarloom. Italijanski predstavnik završava grupe sa 9 pobeda i samo jednim porazom. Taj jedan poraz je došao u prvom kolu od ekipe AEKa u Atini i to sa pola koša. U prvoj rundi plej ofa, protivnik je bio madridski Estudiantes, a gosti iz Španije su se proveli kao bosi po trnju jer su u PalaMalagutiju primili čak 113 poena, a postigli svega 70. U revanšu su poraženi rezultatom 85:80 i Kinder bez većih problema hita dalje. Union Olimpija je počišćena u naredoj fazi, a u polufinalu su igrali ponovo sa najvećim rivalom, Fortitudom. Još jedna „metla“ i onda je na red došla španska TAU Keramika, koju su predvodila „Salazarova deca“. Igrači poput Luisa Skole, Fabrisija Oberta, Serhija Vidala, Elmera Beneta i mnogi drugi, dok je trener ekipe bio niko drugi do Duško Ivanović.
Prvi meč se igrao u Bolonji, popularnom PalaMalagutiju, a trijumf je neočekivano pripao TAU Keramici, a u ovom duelu Djinobili je za tri poena šutirao 0/6. Naredni meč je već bolje odigrao tim iz Bolonje, dobili su rezultatom 93:74, ali je Djinobili ipak završio sa 11 poena i šutem za tri poena 2/7. U utakmici broj 3, u Fernando Buesa Areni, Fabrisio Oberto je postigao čak 15 poena, uz 13 skokova, ali je naš današnji junak bio bolji. Manu je bio strelac 27 poena, uhvativši 4 skoka i to mu je donelo indeks korisnosti čak 31. TAU dobija sledeći meč na svom parketu i ušlo se u majstoricu. Ponovo se selimo u PalaMalaguti, a Djinobili igra još jednu nestvarnu partiju, 16 poena, 4 skoka, 6 asistencija i 2 ukradene lopte za pobedu Kindera rezultatom 82:74 i drugu titulu šampiona Evrope u istoriji kluba. Manu je i ovde nagradjen titulom MVP Finala.
Naredna sezona je bila za nijansu slabija. Kinder u finalu Evrolige izgubio od Panatinaikosa rezultatom 89:83, a Djinobili je odigrao partiju života. 27 poena, 5 skokova, 3 ukradene lopte i 2 asistencije. U redovima „Zelenih“ Ibrahim Kutlaj i Dejan Bodiroga su bili nezaustavljivi, pogotovo Bodiroga koji je imao 21 poen, 7 skokova i 4 asistencije, pa je Željko Obradović okićen evropskom titulom.
Kinder je ponovo osvojio šampionsku titulu, ove godine su osvojili i kup, a Manu je bio zasut MVP priznanjima iz oba takmičenja, jedino mu je izmaklo Evroligino priznanje. Ako mu je za utehu, bio je u idealnoj petorci Evrolige zajedno sa Tajusom Ednijem, Markom Jarićem, Dejanom Bodirogom i Dejanom Tomaševićem.

Manu je još 1999.godine izašao na NBA draft, gde ga je izabrala ekipa San Antonio Sparsa, sa 57. Pozicije, ali su ga ostavili u evropi „na kaljenju“. Popularni „Draft and stash“. Ar Si Bjuford, generalni menadžer Sparsa je zapazio Djinobilija još 1997.godine na Svetskom Šampionatu za igrače mladje od 22 godine. Tada je rekao da je Manu bio izuzetno lud. Mnoge stvari koje je radio nisu imale smisla, ali su prolazile. Pogotovo to što uopšte nije bio „označen“ kao veliki talenat, je izuzetno privuklo Bjuforda da nastavi da ga prati i ono što je od njega očekivao se obistinilo. Najbolji Manu do sada tek treba da stigne.
Medjutim, pored ovih silnih nagrada, nije sve bilo sjajno u njegovoj karijeri. Stekao je reputaciju flopera, jer bi se bacao na parket kada god bi dobio nekakav udarac i konstantno izvlačio protivničke faulove. Ovo je uglavnom dolazilo iz usta navijača rivalskih ekipa, koji nisu nešto preterano voleli Djinobilija. Ali Manu je bio majstor, bilo da treba da izvuče faul, da pogodi šut, da napravi prodor, asistenciju ili da ubaci slobodno bacanje lopta je išla njemu u ruke. U tom nekom periodu, Bjuford je rekao da će Djinobili imati sjajnu karijeru u ligi jer niko van Evrope i Argentine ne zna za njega.
Pre nego što je otišao u kamp San Antonio Sparsa, Djinobili je igrao Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu 2002.godine. Na tom prvenstvu je najveću pažnju privukao kada je izdominirao Alekseja Savrašenka, solidnog NBA prospekta u pobedi Argentine nad Rusijom rezultatom 100:81 u Konseko Fildhausu. Djinobili je za 23 minuta ubacio 21 poen. U duelu protiv Nemačke, Djinobili je doživeo povredu skočnog zgloba i praktično je povredjen ušao u finale šampionata sveta protiv reprezentacije Jugoslavije. Manu je bio lider ove reprezentacije Argentine, ali je u finalu igrao svega 12 minuta, a reprezentacija Jugoslavije je nakon produžetaka došla do zlatne medalje, rezultatom 84:77. Bjuford je konstantno pratio Djinobilijeve partije u reprezentativnom dresu, a nakon ovog poraza želeo je da vidi kako se oseća novi igrač San Antonija sa kojim su potpisali ugovor vredan 3 miliona.
Ušao je u posebnu prostoriju jednog restorana, gde su se nalazili reprezentativci Argentine. Polomljenih srca, izuzetno tužni, sa Djinobilijem na čelu koji pokušava da uteši “srebrne” saigrače. Djinobili je stajao na stolu, ponosim glasom i suznim očima je obećao da će od njih napraviti šampione.  Zlatnu generaciju. Mnogi misle da je upravo tada i na tom mestu iskovan uspeh koji je usledio, ali o tome ćemo nešto kasnije.

http://www.mysanantonio.com

Manu je zbog povrede članka iz Indijanapolisa propustio prvih 13 utakmica u sezoni i negde u decembru se priključio mašineriji Grega Popovića. Iako Djinobili nije imao veliku ulogu u timu ove sezone, njegova ekipa je postala šampion NBA lige, a tada su u šest utakmica savladali Nju Džerzi Netse predvodjeni Timom Dankanom i veteranom Dejvidom Robinsonom.  Najbolje partije u sezoni, pružio je u martu mesecu, a tada je dobio priznanje Ruki meseca sa 10.6 poena, 3.3 asistencije, 3.1 skok i 2.6 ukradenih po meču. Obrisi njegove veličine su polako izlazili na površinu. Čak toliko da je prodaja njegovog dresa u domovini drastično skočila, a nakon sezone mu je dodeljena i velika čast, kada su jednu halu u Bahiji nazvali upravo po njemu. Manu je upoznao i predsednika Argentine, postao je miljenik naroda, ali je bio i na meti raznih kidnapera i ostalih kriminalaca Južne Amerike. Predvodio je reprezentaciju Argentine u kvalifikacijama za Olimpijske igre kada su završili na drugom mestu i izborili plasman u Atini.
Popović i Bjuford su bili oduševljeni njegovim partijama i Manu je sezonu 2003/04 počeo u startnoj petorci. Medjutim, iako je Lejkersima ubacio 33 poena i uhvatio 12 skokova u Stejplsu u novemru, zatim je u decembru prosečno beležio 14 poena, Popoviću se nije dopadalo kako njegov tim izgleda na parketu i vratio je Djinobilija na klupu.  Igrao je dosta divlje, veoma brzo i na momente nerezonski, nešto što Greg nikako nije voleo, pa je klupa bila izvesno rešenje. Manu se nije bunio. Prihvatio je svoju rolu i Sparsi završavaju sezonu sa 57 pobeda,  a Djinobili je prilično popravio svoje procente. Pronašao je način da svoju produktivnost održi na istom nivou, samo što nije morao da brine o tome koliko se “troši”. Završio je sezonu sa 12.8 poena, 4.5 skokova i 3.8 asistencija u proseku. Iako je Djinobili bio jedan od najboljih igrača San Antonija u doigravanjima, nakon mučenja sa Memfis Grizlisima, poraženi su u 6 utakmica od Los Andjeles Lejkersa.
Manu je nakon ove sezone postao slobodan agent. Karmelo Entoni je pokušao da ga regrutuje u Denver, Djinobiliju se dopala ideja da igra sa njim u ekipi i bio je blizu da prihvati poziv, ali je trener Greg bio ubedljiv, pa je Emanuel prihvatio ponudu od 52 miliona dolara i vezao se za Sparse sledećih šest godina.
Na red je došlo reprezentativno okupljanje pred Olimpijske Igre u Atini. Kao što sam gore napomenuo, Djinobili je u Indijanapolisu obećao saigračima da će ih upravo on voditi do Olimpijskog zlata. Prvu utakmicu na turniru je Argentina igrala protiv Srbije i Crne Gore. Osveta je bila slatka za Djinobilija i družinu, koja je slavila rezultatom 83:82. Gaučosi završavaju grupnu fazu sa tri pobede i dva poraza i obezbedjuju sebi plasman u narednu fazu. Argentinci su u prvoj rundi eliminisali Grčku, a u četvrtini finala na red je došao i Tim Snova. Američku reprezentaciju predvodile su zvezde u usponu poput LeBrona Džejmsa, Dvejna Vejda, Karmela Entonija, a tu su bili i Alen Ajverson, Ričard Džeferson, kao i Manuov saigrač iz San Antonija, Tim Dankan. Djinobili je bio prilično motivisan i ubacio je 29 poena Amerikancima, a njegova ekipa je slavila rezultatom 89:81. U finalu ih je čekala reprezentacija Italije, koja je u polufinalnom susretu savladala Litvance, rezultatom 100:91. Manuovi rivali iz Palakanestra, predvodjeni Karlom Rekalkatijem su takodje bili motivisani, pre svega Djanluka Bazile koji je igrao fantastično na čitavom turniru i bio najbolji strelac “Azura”. Sjani su bili i Denis Markonato i Djanmarko Poceko, ali je Djinobili ponovo bio nezaustavljiv. Argentinci su “razneli” Italijane rezultatom 84:69, utakmica u kojoj je Djinobili blistao sa 16 poena 6 skokova i 6 asistencija, a Bazile bio neprepoznatljiv na drugoj strani sa samo 9 postignutih poena.
Djinobili je održao obećanje saigračima i doneo Olimpijsko zlato Argentini. Nekoliko sati kasnije, fudbalska reprezentacija je uradila isto savladavši Paragvaj i narod Argentine nije mogao biti srećniji.
Djinobili je dobio mesec dana da se odmori i nakon toga se vratio obavezama u San Antonio Sparsima.
U ovoj sezoni, Manu je pokazao od čega je zaista napravljen. Ja sam ga lično zavoleo na ovoj Olimpijadi, ali stvari koje je radio tokom sezone 2004/05 nikog nisu ostavljale ravnodušnim. Manu je generalno oduvek bio takav, ili ga voliš ili ga mrziš. Nema izmedju.

http://www.mysanantonio.com

Ono što ja nikada neću zaboraviti je Manuova partija protiv Finiksa u regularnom delu sezone, kada je ubacio 48 poena, što je bio njegov rekord karijere! Pored tih 48 poena, imao je 6 skokova i 5 asistencija. Pred kraj sezone, Klipersima je ubacio 40 uz 9 asistencija i 5 skokova, a sezonu je završio sa 16 poena i po 4 skoka i asistencije na 74 odigrane utakmice u sezoni. Ono najbolje od Manua je tek dolazilo.
Sparsi su srušili Denver u pet utakmica, a Djinobili je najbolje odigrao odigrao treću u Denveru, kada je ubacio 32 poena, skočio 9 puta i 3 puta asistirao, a u sledećoj je ubacio 24 uz 6 skokova i 4 asistencije. Ovo uopšte nije bila njegova najbolja partija u doigravanjima. Dve najbolje je pružio protiv Supersoniksa, kada je u utakmici broj 2 ubacio 28 poena uz neverovatan šut iz igre 9/11, a u petoj utakmici je Reju Alenu u lice stavio 39 poena, asistirao je 6 puta i uhvatio 4 skoka. U narednoj rundi su eliminisali Finiks u pet utakmica, a Djinobili je najbolje odigrao tu jedinu koju su izgubili, kada je ubacio 28 poena uz 7 asistencija i 4 skoka.
Sparsi su u velikom finalu igrali protiv aktuelnih šampiona. Ekipe Detroit Pistonsa, koje je sa klupe predvodio legendarni Leri Braun. Sparsi su oduvali Pistonse u prva dva susreta sa ukupnom razlikom 36, a Djinobili je u prvom duelu imao 26, dok je u drugom ubacio 27 poena. Bilo je jasno da će Pistonsi najviše problema imati sa dva najkonstantnija igrača u plej ofu, Timom Dankanom i Emanuelom Djinobilijem. Sparsi su “prosuli” naredna dva susreta, da bi utakmicu broj pet dobili razlikom pola koša, 96:95, a na asistenciju Manua Djinobilija, na 45 stepeni je ostao potpuno sam – pogadjajte ko. Robert Ori. Ubacio je trojku i Sparsi su sa prednošću 3:2 otišli u Palas of Oburn Hils. Detroit je to dobio uprkos Manuovom dabl-dabl učinku, pa smo u SBC centar otišli na odlučujuću utakmicu broj sedam. Djinobili je bio “X faktor” ove odlučujuće utakmice. Baš kao u prošlosti kada je rešavao mečeve u bitnim momentima, iste je stvari radio i ovoga puta. U poslednja dva minuta je lopta bila u njegovim rukama i pogodio je poslednja 4 bacanja, kao i nekoliko bitnih šuteva (kao i zakucavanje nakon splitovanja odbrane) za pobedu Sparsa 81:74, nove šampionske titule, Manuove druge. Iako je bila “mrtva trka” ko će dobili “Bill Russell” nagradu, najkorisniji igrač finala je postao popularni “Big Fundamental” iliti Tim Dankan. I da je pripala Emanuelu niko se ne bi bunio. Djinobili je morao da se zadovolji “samo” “Ol Star” nastupom od priznanja.
Tada je Greg Popović rekao da je Manu Djinobili toliko dobar i da mu toliko veruje da može da bude prva, druga, treća ili čak deveta opcija u ekipi i da on zna da će Manu prihvatiti svoju ulogu i odraditi je bolje nego većina. Teško da možete dobiti veću pohvalu od svog trenera. Manu je već postao bitna osoba u NBA ligi, jako dobar šuter, takodje dobar na prodoru, solidnog pregleda igre i veoma kvalitetne odbrane na lopti, a prilično je aktivan na skoku.

http://www.mysanantonio.com

Medjutim, ono najbolje od Djinobilija je došlo u narednoj sezoni 2007/08. Djinobili je tek tada bio proglašen za najboljeg šestog igrača lige, kada je u proseku imao 19.5 poena, 4.5 asistencija, 4.8 skokova i 1.5 ukradenu loptu na 74 odigrane utakmice. U Februaru je Torontu ubacio 34 poena uz 15 skokova, Klivlendu je sasuo 46, samo dva poena ispod rekorda karijere, osam dana kasnije je Minesoti ubacio 44, pa je Hornetsima dao 30 uz 12 asistencija. Jedan od najboljih perioda u čitavoj karijeri za Emanuela Manua Djinobilija. U doigravanjima je imao dve 30+ utakmice,prvu protiv Hornetsa kada je bio starter i drugu protiv Lejkersa, kada je ušao sa klupe i to je bila jedina utakmica u seriji koju su Sparsi dobili. Lejkersi su kasnije izgubili od Bostona u finalu u šest utakmica, a Manuova najbolja sezona u karijeri nije krunisana titulom. Sparsi su igrali u drugom najsporijem ritmu, ali su zato bili treća najbolja defanzivna ekipa lige. Ovo je nešto što je Sparse krasilo tokom čitave ere Grega Popovića, a to je nešto po čemu je ova ekipa i dan danas prepoznatljiva. Na kraju sezone, Evroliga je imenovala 50 najboljih igrača u njenoj istoriji, a Manu Djinobili je pronašao svoje mesto medju velikanima poput, Aleksandra Djordjevića, Predraga Danilovića, Dražena Dalipagića, Pjerluidjija Marcoratija, Dina Menegina, San Epifanija, Nikosa Galisa, Krešimira Ćosića i mnogih drugih… NBA liga je Djinobilija nagradila uvrštavanjem u treću najbolju petorku lige. Ovo je bio njegov prvi izbor u neku od tri petorke u svojoj karijeri. Naime, Manu je još jednom u svojoj karijeri bio izabran u treći najbolji tim lige, a to se dogodilo 2011.godine, nakon čega je San Antonio savladao Majami u velikom finalu, ali o tome malo kasnije. U sezoni 2008/09 Djinobili je zbog povrede propustio 44 utakmice u regularnom delu, plus kompletan plej of, a to je koštalo Sparse ispadanja u prvom kolu od Dalasa u pet utakmica. To je bila prva eliminacija San Antonio Sparsa u prvom kolu nakon punih devet sezona! Naredne sezone je imao jedan potez koji nikada neće biti zaboravljen, a to je “nokautiranje” slepog miša koji je nekako zalutao u AT&T Centar.

Manuova treća titula je došla u sezoni 2006/07 dok je četvrtu osvojio u sezoni 2013/14 . Plej of 2006/07 je bio maestralan. To je bio onaj plej of kada su izgubiili samo četiri puta i potpuno dominantno osvojili šampionsku titulu. Redom su rušili Denver, Finiks, Jutu i u velikom finalu počistili Klivlend predvodjen LeBronom Džejmsom. Najbolju partiju, Djinobili je pružio u četvrtoj utakmici finala, kada je Kavsima dao 27 poena. Naredno finale su igrali u sezoni 2012/13, ali su uprkos vodjstvu od 3-2 u seriji izgubili to finale u sedam utakmica. Tada se desila ona legendarna trojka Reja Alena nakon ofanzivnog skoka Krisa Boša, Majami je iskoristio momentum, dobio obe utakmice i postao šampion NBA lige. Sparsi su svoju šansu za revanš imali već naredne sezone, kada su praktično počistili ekipu Majamija nakon pet utakmica. Djinobili je inače u regularnom delu sezone beležio 12.3 poena, 4.3 asistencije i ravno 3 skoka, a u trci za najboljeg šestog čoveka završio je treći. Manu je bio sjajan u finalu, postigao je 19 poena u utakmici broj pet, a u utakmici broj tri, inače jedinoj koju su izgubili je bio najbolji pojedinac sa dabl dabl učinkom od 16 poena, 11 asistencija i 5 skokova. U ovom plej ofu, trio Parker-Djinobili-Dankan je prestigao legendarni trio “Showtime Lakersa” Medžik Džonson, Karim Abdul Džabar, Majkl Kuper koji je imao 110 plej of utakmica. Djinobili je 14. Januara 2016. godine, odigrao svoju 900. utakmicu u dresu Sparsa u NBA ligi. Naredne sezone, pridružio se Rašaru Luisu kao jedina dva igrača druge runde koji su postigli 13000 poena u svojoj NBA karijeri, a ove sezone, u plej ofu protiv Hjuston Roketsa, Manu Djinobili je imao onu “clutch” rampu nad Džejmsom Hardenom koja je donela pobedu San Antoniju, a u narednom duelu i prolaz u narednu fazu. Kasnije je protiv Golden Stejt Voriorsa, nakon izostanka Tonija Parkera i Kavaija Lenarda bio nosilac i zvezda vodilja svoje ekipe. Uz Bila Bredlija je jedini igrač koji je osvojio Evroligu, koji ima zlatnu medalju sa Olimpijskih igara i koji je osvojio šampionski prsten u NBA ligi. Jedini igrač koji nije amerikanac, a da mu je to pošlo za rukom, a nakon Rolanda Blekmena prvi koji je igrao na “Ol Staru”.
Manu nikada nije bežao od uloge vodje, ispričao sam Vam kako je kroz čitavu karijeru bio zvezda vodilja ma za koga da je igrao. Čak i kada je bio 13. najtalentovaniji igrač u selekciji Argentine, kada je otišao na prvenstvo igrača do 22 godine kao potpuno nebitan igrač, a izašao sa svojim imenom u knjižici velikog broja skauta. Olakšavao je košarku svojim saigračima, ali je zato svojim potezima otežavao protivničkim igračima, navijačima, ali i sudijama. Veliki šaljivdžija, veliki motivator, ali i veliki košarkaš. Sva ova priznanja koja sam nabrojao su stala u “kilometar” teksta, a verujte mi ima ovde još toga.
Da ne bih više dužio, završiću ovu priču sa jednim Manuovim citatom, koji glasi:” Naučio sam da igram košarku tako što sam igrao protiv onih koji su bili bolji od mene”.

Leave a Reply

Your email address will not be published.