Odličan razgovor sa Markom Ćosićem…

Sagovornik portala Double – Double je kondicioni trener Mega Leksa Marko Ćosić.

U bogatoj karijeri u košarci Ćosić  ima osvojene : zlatnu medalju sa muškom juniorskom reprezentacijom sa Evropskog prvenstva u Beogradu 2005, zatim zlatnu medalju sa muškom juniorskom reprezentacijom Srbije sa Evropskog prvenstva u Madridu 2007, kao i zlatnu medalju sa Univerzitetskom reprezentacijom Srbije sa Univerzijade u Beogradu 2009. godine.

Kao kondicioni trener muške seniorske reprezentacije Srbije je radio 2008. godine u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, kao i 2013. godine kada je osvojeno 7. mesto na Evropskom prvenstvu u Sloveniji.

Marko Ćosić je izuzetnu karijeru izgradio i u atletci, i kao takmičar i kao selektor atletske reprezentacije.

Privatna arhiva

Privatna arhiva

1. Koja je Vaša slika o košarci ? Vi ste iz drugog sporta, atletike, prešli u košarku i u njoj ostvarili zavidne rezultate…

Hvala na lepom uvodu. Ja sam i kao sportista zatim kao trener, pa i selektor atletske selekcije dugo vremena proveo u atletici. Kada se čovek iz struke nađe na svim nivoima u atletici, uđe se u suštinu svega toga, a i problematiku sporta. To je dobra osnova da se uoče opšti principi, koji kasnije važe u svim oblastima sporta.

Zajedničko sa atletikom, za košarku, je određenost i jednog i drugog sporta našim sistemom. Kod nas je sport na nivou klubova, što je funkcionisalo do momenta dok je država dotirala klubove, a danas se stanje u društvu preslikava i na sport.
Možemo reći da je sport neprofitan, odnosno sport bi morao da ostane neprofitan jer je to suština istog. Mi kao društvo nismo prepoznali mesto sporta u službi obrazovanja naroda, nacije, dece na prvom mestu, pa ga ponovo razumemo kao akutno rešenje problema.

2. Da li mislite da je sport u Srbiji samo put izlaska iz siromaštva?

Ne mislim da je to jedina odrednica, posebno ne zato što je negativna. To može biti odlična tema za neki rad, ali mislim da je sport kompleksnost motiva. U svojim radovima sam i pisao da je dete u momentu odabira sporta, ipak samo dete, i da veliki uticaj na njegovu odluku vrše roditelji, sredina i u najširem smislu, ali i u užem.
Danas postoje sportovi u kojima može da se zaradi, ali postoji i velika druga grupa sportova koje mogu da nas unaprede izuzetno kao društvo, ali nisu profitni niti se u njima može ekstremno zaraditi.

Društvo u ovim okolnostima i u ovom sistemu ne može da priušti sportu željeno mesto.

3. Vi od 2002. godine radite u košarci kao kondicioni trener. Kako biste prokomentarisali ovu deceniju i više u košarci?

Košarka je deo sistema sporta, sport je deo društva. Društvene promene utiču i na sport. Nije lako upavama klubova da pronađu, a posebno zadrže kvalitetne stručnjake. Postoji veliki odliv, većina ljudi koji imaju priliku odlazi. Mi nismo velika zemlja pa da to možemo da nadomestimo. U prilog ovome govori i uska specijalizacija koja postoji na Zapadu, za sitnije segmente u svakoj oblasti. Kod nas i dalje jedna osoba radi sve. Dobra situacija u odnosu na raniji period je da je promenjena svest uprava da je kondiioni trener nužan deo stručnog štaba, na svakom nivou.

Kondicioni trener je postao ravnopravan član stručnog štaba i to je bio prvi korak ka osavremenjivanju stručnih štabova. Shvaćen je kao neophonost. U drugim sportovima, to se desilo i mnogo ranije, recimo u atletici.

4. Da li se Vaš posao intenzivirao u poslednjim sezonama ? Sezone su dugačke, naporne, povrede su sve češće…

Naravno. Posao se značajno usložnio. Kako u odnosu na moja konkretna zaduženja , tako i u opštem opsegu posla.

Prvo, igrači ne provode toliko dugo u klubu kao nekad, mi moramo brže dovesti igrača do optimalnog nivoa spremnosti. To je jedan deo otežavanja. Posao se usložnio i u vidu saradnje sa kondicionim trenerima mlađih kategorija, dodatnom praćenju na svim nivoima. Takođe, i kalendar je takav kakav je, veoma naporan i zgusnut ali ga mi prihvatamo…
Opseg posla se povećao i u intenzitetu i u obimu, a upravo tu treba biti najobazriviji i sa velikom pažnjom pristupiti izgradnji kvalitetnog treninga.

5. Postoji teza da je kondicioni trener vrsta trenera koja je poprilično zaštićena od pritiska. Da li se slažete sa tom konstatacijom ?

Ne slažem se. Pritisak postoji u svakoj profesiji. Uostalom svaki ozbiljan čovek sam sebe pritiska i gura  da bude sve bolji i bolji i da napreduje. Sa te strane niko nije oslobođen pritiska.
Sa druge strane, jasno je da je najopterećeniji prvi trener. Shodno njegovim opterećenjima i njegova uloga je veća, on upravlja sistemom. On je nosilac i uspeha i neuspeha. Na prvom treneru je svakako najveće opterećenje, on je i najodgovorniji, ali na kraju krajeva, on ima i najveću finansijsku nadoknadu za svoj posao.
Kondicioni trener balansira između struke i zahteva prvog trenera, kao i medicinskog osoblja i fizioterapeuta.

Sa druge strane, kada je igrač povređen i kada ga treba oporaviti, tada je potpuna obuzetost problematikom na kondicionom treneru. To je vrlo stresna situacija za kondicionog trenera, drži zdravlje igrača u svojim rukama.

6. Da li dolazite u sukobe sa stavovima prvog trenera ? Posebno, ukoliko Vam se mišljenja razilaze oko spremnosti igrača ili slično…

Najbitnije je poverenje koje se u sistemu razvija. Mislim da nema razloga da se predlozi protumače pogrešno. Nikada nisam imao sukobe, jer sam sa druge strane uvek imao razumnog sagovornika, prvog trenera, kojeg sam mogao da ubedim argumentacijom.
Ni jednom mi se nije desilo da sam ja predložio jedno, a da se desilo nešto drugo, odnosno da je trener postupio suprotno.
Sa te strane, ja potpuno uvažavam prvog trenera i filozofiju njegove igre, a takođe i u sebi postavljam crvene linije, koje struka nalaže, koje ne dozvoljavam da budu pređene i koje nikada nisu ni bile pređene. Ostalo je kompromis.

7. Da li utičete na ishranu i život Vaših igrača koje trenirate?

Jedna od uloga trenera je i da na neki način edukuje. Pored objašnjenja osnovnih stvari, trenerov zadatak je i da sportski oplemeni košarkaše koje trenira.
Recimo, zašto smo danas trčali duže ili zašto kraće, zašto smo trčali napolju ili unutra, kako se rukama zamahuje i ostalo…Da za sve pruži argumentaciju i objašnjenje, da bude i pedagog a ne samo trener.
Takođe, isto važi i za ishranu, kao i za ostale higijenske navike. Posebno pravilan san. Pa veoma su važni i mentalna higijena, odnos prema školi, ponašanju, saigračima…
Moj zadatak je da im to sve prenesem, da prevedem sve to na njihov jezik koji s obzirom na obrazovanje i godine razumeju. Tako izgrađujem poverenje, nekad i bez konkretnog argumenta. Jer, konkretan argument može nastupiti tek nekoliko godina kasnije. Dakle, nužno je da mi igrači u atom momentu veruju.

8. Da li biste mogli da izdvojite nekog trenera ili igrača sa kojima ste radili kao posebnog, odnosno nekog sa kojim ste ostvarili najbolju saradnju ?

Sa svakim trenerom sa kojim sam sarađivao ostao sam u dobrim odnosima. Određen broj njih me i sada zove da razmenimo mišljenja.

Ne bih nikoga izdvojio, jer sam stvarno ostvario dobru komunikaciju sa svakim.

Što se tiče igrača, neki upijaju brzo neki sporije…mogao bih da izdvojim Nikolu Pekovića. On je i mene kao trenera odredio šta je pravi odnos prema radu. Posle par meseci rada teško sam ga odgovarao od dodatnog treniranja. On je veliki, pasionirani radnik, a i njegovi kapaciteti prevazilaze ono na šta smo mi treneri navikli.

Inače, kod mojih sportista pokušavam da razvijem odnos da nemaju problem da mi kažu kada su umorni, kada bi manje da treniraju a kada više. Mada ja donosim konačnu reč.

9. Da li Vam je lakše da radite sa mladim trenerima, ili starijom gardom iz jugoslovenske škole ?

Sve jedno mi je sa kim sarađujem. Prvom treneru prilazim kao šefu našeg malog tima. U razgovoru sa njim pravimo dogovore i držimo se istog, uz neophodna odstupanja.
Razlika postoji, ali to se u našem odnosu i cilju ne vidi. Potpuno je isto.
Ti treneri, tzv “starog kova”, su u svim segmentima isti kao i ovi mlađeg kova. Vrlo se prate novosti, to su moja dosadašnja iskustva pokazala.

10. Da li i van vašeg kondicionog posla edukujete Vaše igrače ? Vi ste veoma obrazovani, odnosno možete im iskazati i naučnu stranu života, ne samo sportsku na koju su koncentrisani.

Da. Ja svoje igrače podstičem i na samoinicijativu. Svi me poznaju kao trenera koji daje razne pitalice, čikalice i ostalo, koje su manje ili više povezane sa životom ili sportom.
Naravno, pokušavam da im usadim i ljubav prema obrazovanju, čitanju, edukaciji jer smatram da je to za njih takođe krucijalno.

Neki od njih će po završetku karijere rešiti egzistenciju, neki će je rešiti u manjoj meri, ali ti sportisti će kasnije i postati roditelji…Moraju svojoj deci imati šta da prenesu i da ih edukuju…

Leave a Reply

Your email address will not be published.