Intervju: Sa Nenadom Vučinićem o Novom Zelandu, Pero Kameronu i trenerskom pozivu

Sagovornik portala Double-Double je legenda košarke na Novom Zelandu Nenad Vučinić. Sa košarkom se susreo u novobeogradskim blokovima, zatim u Partizanu, a ime u potpunosti izgradio na Novom Zelandu i kao igrač i kao trener. Sedeo je na klupi ove daleke zemlje punih četrnaest godina, u dve uloge: pomoćnog i prvog trenera. Njegov boravak u nacionalnom timu poklapa se sa dva zlatna perioda košarke u ovoj zemlji. Klupsku karijeru trener Vučinić je započeo na Novom Zelandu, a nastavio u Evropi. Već četiri godine predvodi tim Biblosa u Libanu.

radionz.co.nz

radionz.co.nz

1. Vaš igrački staž u juniorskoj kategoriji se vezuje za Partizan, generacija 64/65. Tada ste u klubu trenirali i igrali sa mnogim kasnijim asovima. Možete li nam približiti Vaše košarkaške početke?

Da. Počeo sam u Partizanu, a u ekipi su bili i Joca Antonić, Vlada Dragutinović, kao i Aleksandar Đorđević. Dragutinović i Đorđević su bili mlađi, ali su zbog velikog talenta priključeni nama starijima. Sa Saletom sam jako dobar prijatelj, a Joca i ja smo iz kraja, kod Fontane. Jocu sam ja odveo na prvi trening. Prvi trener mi je bio Nenad Trajković, zatim Igor Kovačević, pa Dragan Dragosavac. Dospeo sam i do prvog tima Crno-Belih, čini mi se da je tada u ekipi bio Praja, a trener je bio legendarni Reba Ćorković. Dalje od treninga sa takvom ekipom, nisam mogao. Koncentracija kvaliteta u Partizanu, ali i drugim najboljim srpskim klubovima, je bila izuzetna. Puno talenta, ogroman kvalitet i administrativna zabrana za odlazak igrača u inostranstvo do 28. godine učinili su ligu SFRJ najkvalitetnijom u Evropi, ali i takmičenjem gde se teško dobija mesto.

2. Igračka karijera u SFRJ, u vašem slučaju, je povezana sa trenerom Boškom Đokićem, ali i večitim klubom beogradskih šmekera – Krstašem. Kako je bilo nastupati tada za ovaj kultni klub?

Nakon srednje škole usledila je odmah vojska. Posle sam video da ću se u Partizanu teško probiti, i usledio je period vezan za BASK, Slavonku, Radnički…Sa trenerom Đokićem sam odlično sarađivao uvek, bio sam njegov igrač u BASK-u, Slavonki iz Osijeka, a pratio sam ga i u sastav Kolubare iz Lazarevca. Tada su i niže lige bile pune dobre košarke, igralo se zaista odlično.

Period na Krstu je bio odličan. Igrali smo prvu (B) ligu, a tamo sam bio sa Žaretom Vučurovićem, Dragišom Šarićem i Slađanom Stojkovićem.

3. Put Vas zatim navodi na Novi Zeland, gde ste danas kultna košarkaška ličnost. Kako je bilo napustiti tadašnju SFRJ, socijalistički raj, i otisnuti se u nepoznato u tako mladim godinama?

Novi Zeland za mene nije bila strana zemlja. Moja majka je rođena na Novom Zelandu, a kao mali sam živeo nekoliko godina tamo. Međutim, sam odlazak na Novi Zeland je bio porodično-turistički. Tada sam hteo da negde otputujem i da posetim rođake. Slavonka je isplatila neki novac i tako sam se odlučio…

Na Novom Zelandu su me odmah primetili na košarci/basketu, i ponudili mi da ostanem kao igrač i trener u 2. ligi. Imao sam samo 23 godine, ali sam razmišljao i prihvatio ponudu, računajući da je to samo za 5-6 meseci i da se vraćam u Jugoslaviju. Nekoliko puta sam produžavao boravak, došla su i deca tako da smo stalno prelamali da ostajemo tamo. U međuvremenu je u Jugoslaviji počeo rat…

Brzo sam iz druge lige prešao u prvu, u ekipu Nelsona. Tamo sam bio samo igrač u periodu od 1990. do 1993. godine. Tada klub zapada u teškoće, dotadašnja uprava je napustila sastav, a klub smo faktički kupili moj saigrač, žena iz administracije i ja. Od 1994. godine, sve do 2000. sam bio i igrač i trener Nelsona, a vodili smo velike borbe sa timom trenera Teba Boldvina u finalima. On je predvodio Ouklend i bio čak četiri puta šampion, dok smo mi pehar podizali dva puta.

Svih tih godina bio sam i reprezentativac Novog Zelanda (1989-2000. godina), a iz nacionalnog tima sam se povukao na Olimpijskim igrama u Sidneju gde smo učestvovali. Tada sam završio karijeru, i nastavio da budem trener u Nelsonu.

4. Vaša trenerska karijera građena kroz klupski trenersko-igrački angažman nastavljena je u nacionalnom timu. Prvo zlatno doba novozelandske košarke vezuje se svakako i za Vaše ime, kao i za trenera Teba Boldvina?

Jeste, Teb me je pozvao 2001. godine da mu budem asistent u reprezentaciji. Zajedno smo bili na velikim takmičenjima, a postignuti rezultati su bili izuzetni. U Indijanapolisu smo dogurali do polufinala na Svetskom prvenstvu, kada su od nas bolji bili reprezentativci SR Jugoslavije sa trenerom Pešićem. Kasnije zlatni. Kontinuitet je nastavljen i na OI u Atini, gde nismo uspeli da se plasiramo dalje od osmine finala, ali su svi porazi bili malom razlikom. Do 4 poena smo gubili od Španije, Italije i kasnijeg olimpijskog šampiona Argentine, a dobili smo SCG. Teb odlazi nakon SP u Japanu 2006. godine…

5. Tebov odlazak sa klupe, značio je i Vaše imenovanje za selektora reprezentacije Novog Zelanda. Uprkos smeni generacija, određeni kontinuitet je nastavljen, a uspeli ste da savladate i Australiju što je bio ogroman uspeh?

Najtalentovanija generacija Novog Zelanda u istoriji je otišla u penziju ili prošla svoj zenit, a ja sam tada preuzeo nacionalni tim. Uspeli smo da se plasiramo na Svetsko prvenstvo u Turskoj 2010. godine, ali i da pobedimo Australiju u seriji (2-1) 2009. godine, što je bilo tek drugi put u istoriji. Plasman smo ostvarili i na SP u Španiji 2014. godine, a nakon toga sam napustio klupu reprezentacije.

zimbio.com

zimbio.com

6. Već 2008. godine ste se oprobali kao trener u Evropi. Kako ste završili u Estoniji, a kasnije i u Darušafaki i Italiji? Nekoliko puta ste bili pozivani u ulozi trenera-spasioca kluba, sezone…

U Estoniji sam završio tako što mi je jedan agent ponudio ambiciozni plan Kaleva, dok sam bio na pripremama sa reprezentacijom u Evropi. Dopala mu se naša igra u pripremnim mečevima, pa me je želeo u tom klubu.

Prva sezona u Kalevu je bila vrlo uspešna, osvojili smo prvenstvo, završili smo kao treći u toj staroj Baltičkoj ligi, iza Žalgirisa i Lijetuvos Ritasa. Ipak, nismo ušli u završnicu jer smo u ¼ poraženi od Tartu Roka košem sa pola terena. Druga sezona je počela vrlo loše u organizaciji kluba, došla je recesija i budžet je smanjen sa 800 hiljada, na samo 300 hiljada. Isto tako i moja plata, ali sam sve prihvatio jer su mi to rekli tek u avgustu. To je bila greška, jer je nemoguće juriti rezultat u takvim uslovima…

Sledeća je bila Darušafaka, gde sam imao ulogu spasioca sezone. Tim je pod prošlim trenerom Memnumom startovao sa 0-12, a mi smo do kraja lige uspeli da pobedimo 7-8 utakmica, uključujući i Fenerbahče sa Bošom Tanjevićem. Ipak to nije bilo dovoljno za opstanak u prvoj ligi. Tog leta je u klub došao veliki investitor, a na Bosforu smo dogovorili da produžim ugovor na još 3 sezone, uz velike ambicije kluba za povratak. Ipak, tog istog leta investitor je doživeo srčani udar, srećom preživeo, ali se i povukao iz košarke. Ostao sam sa momcima od 18-19 godina koji ne govore engleski…Nije bilo para uopšte…

Sledeće mesto je bio Forli, odmah sam prihvatio jer Italiju obožavam. Forli je tada imao 4-14, normalno svi menjaju trenere kada ne ide, ali smo uspeli da se podignemo. Sportski direktor je bio Nikola Alberani, koji je mene doveo preko Harisa Mujezinovića. Tada smo izgubili prve tri utakmice, svi se oprostili…smenili smo tada dva igrača, a doveli Šona Hafa i Bobi Džonsa. Pobedili smo 8 od preostalih 9 utakmica. Bili smo heroji u gradu. Nikola mi je odmah po završetku sezone predlagao da odemo u Veronu, ja nisam hteo…upozoravao me je da je jako mali budžet…

U sledećoj sezoni smo doveli jeftine američke igrače Izlija iz Poljske, dobro smo krenuli, ali nam se povredio plejmejker Amerikanac, ali sa italijanskim papirima. To nismo mogli da nadoknadimo. Bili smo u sredini tabele, ali iz uprave nisu bili zadovoljni. Prodaju nam Izlija, ali Nikola uspeva da dovede Breda Vonamejkera. Bredli je tada bio potpuno izgubljen, nije mogao da se snađe…i na kraju je otišao kući…Tada smo vezali 8 poraza, borili se za opstanak, ali nismo uspeli…

7. Karijeru ste zatim nastavili u zemljama gde je košarka u velikom razvoju. Najpre Kina, pa onda Liban gde ste jedan od trenera sa najdužim stažom u istom klubu? Kakvi su utisci iz te dve zemlje?

U Kini sam bio konsultant, a zatim je usledio Liban gde sam već četiri sezone. Uz Slobodana Subotića sam trener sa najdužim stažom u istom klubu tamo, što je vrlo teško. Vlasnici tamo hoće sve i odmah i nema razmišljanja na duže staze…

8. Priča o novozelandskoj košarci je nemoguća bez pominjanja imena velike legende Pero Kamerona. Takav igrač se verovatno ne može ponoviti. Šta nam možete reći o periodu provedenom sa ovim majstorom košarke? Koju poziciju je pokrivao Kameron kada je počeo?

Ja sam prvi kontakt sa Perom imao kada je on imao 18 godina, 1993. godine. Zvao sam ga u Nelson Džajantse da dođe da igra kao stranac, kada je imao 19 godina. Ipak odabrao je Teba i Ouklend. U reprezentaciji smo bili cimeri od 1993. sve do mog povlačenja iz nacionalnog tima. On je jedan od najboljih prijatelja koje imam, ne samo na Novom Zelandu, već i inače. Jedan jako karakteran čovek, jaka ličnost…On je Maor.

Pero je počeo kao plejmejker, ali kasnije se ugojio i porastao. Počeo je da igra na visokim pozicijama i bio je odličan svuda. Kameron je prestao da igra sa 34 godine, 2008. Igračku karijeru je uništio, u Indijanapolisu je imao 28 godina, najbolje vreme. Tada je ušao u petorku šampionata: Đinobili, Stojaković, Novicki, Kameron i Jao Ming! Neverovatno društvo. I ona nakon takvog šampionata ode da igra u Česteru u Engleskoj. Posle je bilo kasno…

Kasnije je Teb Boldvin došao u Banvit, i Pero mu je bio najbolji igrač. Međutim, kada je Teb otišao iz Banvita i Pero se nije dalje pronašao. 2009. godine sam ga vratio u reprezentaciju, polako smo ga vraćali kroz pripreme, i odigrao je nešto. Zablistao je protiv Francuske u našoj pobedi. To je bio kraj igračke karijere, a zatim sam ga povukao da mi bude asistent u nacionalnom timu. Posle je preuzeo Velington Sejnts i bio šampion dve godine za redom. Tako da je danas Pero Kameron uspešan u trenerskim vodama.

bckalev.ee

bckalev.ee

9. Jedan od najboljih igrača Novog Zelanda je i Kirk Peni, izuzetan skorer. On je napravio zapaženu karijeru i u Evropi. Da li je on najbolji šuter kojeg ste trenirali u okviru nacionalnog tima?

Mnogo je dobar šuter. Da li je najbolji, vrlo moguće. Na Novom Zelandu je bio dobar šuter i Džons, ali je Peni ipak bolji u tom segmentu. Džons je ipak bio svestraniji igrač ovako.

Kirk šutira mnogo brzo, mehanika je perfektna, konstantnost isto. Izuzetan skorer. Peni je trenirao puno kao kadet, mnogo je šutirao, voleo da daje poene. Njega nije bilo moguće ostaviti samog. Na njemu smo gradili igru nakon povlačenja zlatne generacije reprezentacije.

10. Kakva je perspektiva nacionalnog tima na Novom Zelandu? Kontinuitet dobrih rezultata i učešća je do sada bio prisutan…Ko je trenutno najbolji igrač na Novom Zelandu?

Perspektiva je vrlo dobra. Struka je u sigurnim rukama – Pol Henare je prvi trener, a Pero Kameron njegov pomoćnik. Puno smo davali prostora mladim igračima u poslednjim godinama i to se dosta isplaćuje. Jedan od primera je Fotu, sada igrač Saragose koji je napredovao iz godine u godinu. Ima još takvih primera – recimo braća Vebster.

Najbolji igrač je svakako NBA centar Stiven Adams. Nadam se da će igrati u kontinuitetu za reprezentaciju, sada kada se malo osigurao u NBA.

11. Najbolja petorka igrača protiv kojih ste vodili reprezentaciju Novog Zelanda, bilo kao pomoćni, bilo kao prvi trener?

1. Teodosić

2. Đinobili

3. Bodiroga

4. Novicki

5. Skola

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.