Intervju: “Postmoderna Komedija” i kako se slažu muzika i košarka

Dve godine nakon muzičkog prvenca alternative hip-hop/fusion benda Mr.Rabbit, nastalog u Valjevu, sredinom oktobra ove godine, izlašao je novi album pod nazivom „Posmoderna Komedija”. Za naš sajt je govorio frontmen benda, Aleksandar Danilović. Teme su bile muzika i sport i njihova međusobna interakcija.

1. Zašto baš naziv albuma „postmoderna komedija“. Da li ste bili samo ironični, da li ste vi postmoderni ili u našem okruženju zaista postoje neki elementi koji bi ovu državu učinili, za početak, modernom?

Zvučalo je komplikovano i dubokoumno, pa rekosmo – što da ne. J Šalu na stranu, sam termin „postmodernizam“ je poprilično širok, a nije ni vreme ni mesto ulaziti u filozofsku analizu naslova. Ali nekako naš način života, gde živimo u nekoj čudnoj verziji tradicionalnog društva koje pokušavamo da predstavimo kao savremeno, s jakim autoritetima, ali opet glumeći neki pluralizam, kada pomešamo s konkretnim primerima iz društveno-političkog života, zaista biva komičan. Dok ne postane tragičan… Na primer, autoriteti po sebi su izgubili i smisao i važenje. Dok to ne shvatimo i ne počnemo svojim primerom i zaslugama da stičemo autoritete, nema nam napretka.

2. U zemlji gde se loše živi, gde je siromaštvo kako ekonomsko, još više duhovno, vi insistirate na postmodernosti. Na onome što znači „danas“ i na ideji koju predstavlja „sutra“. Da li je to dobar put u ovakvom okruženju gde je krilatica „kako se dobro živelo pod Titom“?

A pa upravo to. Mi se konstantno pozivamo na prošlost i na „vreme kad je bilo dobro“. Zaboravljamo činjenicu da se stara vremena neće nikad više vratiti. Još je Heraklit govorio da se u istu reku ne može ući dva puta. Mi živimo sada i ovde i imamo ono što će biti sutra. Ono što je bilo juče ima svoju vrednost, naravno, ali ne možemo vazda živeti u nadi da će neko ovaplotiti Emeta Brauna i Martija Mekflaja. Kanda bi trebalo da povučemo ručnu, da prihvatimo i sagledamo ovo vreme gde jesmo, te da onda iz takve situacije delamo i gradimo život .

www.urbanstudio.rs

www.urbanstudio.rs

3. U vašim pesmama je često prisutan motiv „velikog vođe“. Šta on u stvari predstavlja-reminiscencije na slavnu srpsku prošlost, na komunizam ili pak na nešto treće?

Nekako mislim da je motiv „velikog vođe“ predugo prisutan u našim životima. Kao da sve vreme iščekujemo nekog političkog mesiju, koji će jednim potezom čarobnog štapića rešiti sve naše probleme. Ali mi se čini da svet ipak malo drugačije funkcioniše, te da je to naše iščekivanje i uzdizanje kojekakvih tipova na mesijanski pijadestal samo skidanje odgovornosti za nečinjenje i lenjost. Odnosno opravdanje za nesposobnost da sami uredimo svoje živote, pa su nam potrebni klovnovi da nam odvuku pažnju. Nažalost, „urbane legende“ kažu da klovnovi umeju da budu i jako opasni…

4. Mnogi velikani košarke su uvek isticali vezu ovog sporta sa umetnošću. Najtrofejniji trener Partizana u istoriji Duško Vujošević često govori o sportu kao mestu gde pravda pobeđuje…Da li je i umetnost mesto gde pravda pobeđuje? Ili su u oba slučaja u pitanju klasične zablude koje nas dovode do bajki, a u realnosti se dešavaju pobeda nezaslužnih, odnosno onih koji nisu najtalentovaniji, koji nisu najviše trenirali, koji nisu najkreativniji?

Pa, rekao bih da je istina negde u sredini. I može biti da je sve stvar perspektive. Neko će biti u pravo vreme, na pravom mestu i zaista će svojim trudom lagano uspeti da postigne ono što želi i da dostigne ono ka čemu teži. Opet, neko će bespomoćno gledati kako oni, koji su samo imali sreće, nižu uspehe. Čini mi se da je takav život. Krajnje nepredvidiv. Mada je uvek volim da kažem da najviše stvari zavisi od nas samih, jer će se trud kad-tad isplatiti. Možda ne baš onako kako smo mi zamislili, ali mislim da na kraju, ako ne odustanemo, nećemo ostati nezadovoljni.

5. Tvoja veza sa košarkom nije oduvek bila samo na relaciji gledalac-parket. Dok si trenirao u svom rodnom Valjevu, u Metalcu, da li si već tada pronalazio veze između tapkanja lopte i muzičkog pravca koji si odabrao? Da li je postojao bunt u oba slučaja?

Ima istine tu negde. Valjda kad si klinac, vazda tragaš za nekom posebnošću. Jedinstvenošću u odnosu na druge. Da prosto ti budeš ti, a ne samo „jedan od mnogih“. Tako da se sigurno u tom nekom pravcu razmišljanja i desila priča odlaska za košarkom u sredini gde su svi igrali masovno fudbal, ili za alternativnom muzikom, muzikom koja u sebi nosi više od proste zabave u svetu koji je tada, ali i danas, izrazito hedonistički.

www.urbanstudio.rs

www.urbanstudio.rs

6. Da se vratimo na „postmodernu komediju“. Da li misliš da smo mi kao društvo, a u sklopu društva je i sport, bliži komediji ili tragediji? Da li su brojni neobjašnjivi činioci koji se dešavaju u sportu, ne samo kod nas, bliži jednoj ili drugoj krajnosti?

Ma mi smo jedna tragikomedija, al‘ koja još uvek nema srećan završetak (niti ima izgleda da ga bude). Ali očigledno da to nije ništa novo, jer su to sve pojmovi koji potiču još od antike. Kanda se čini da nijedno društvo nije bilo u potpunosti u blagostanju. Samo mi je tužna činjenica da se društveni faktori preslikavaju na sport. Sport bi valjda trebalo da bude nešto što sve ljude čini srećnim, a ne biznis liga kojekakvih milijardera koji u životu nisu ni potrčali. Ili ja možda grešim…

7. Javne ličnosti se neretko opredeljuju za koga na sportskim terenima navijaju. Neki naši izvori kažu da su tebi bliski klubovi Metalac, Čikago Bulsi i Crvena Zvezda. Ima li istine u tome ili izvori, kao po običaju, omanu?

Uh… Pa znaš kako, ima tu istine. Metalac mi je blizak svakako, jer je to klub kroz koji sam ja zavoleo košarku i dobio priliku da se u istoj čak i oprobam. Bulsi su mi nekako oduvek bili interesantni i zabavni za gledanje, čak i u onim teškim godina pre dolaska Rouza. Danas, ko god me zna, zna da volim NBA i da su Bulsi moja ekipa. A za Zvezdu ću da ostanem nedorečen… Da me ne zamrze oni iz drugog tabora.

8. Perspektivan muzičar, student master studija teologije, ranije trenirao košarku bio bi tvoj profesionalni opis u najkraćem. Ko piše vaše tekstove pesama, gde se pronalazi inspiracija, i za koju radnju je potrebna veća kreacija – pesmu ili pobedu na terenu?

Ne bih baš ja sebe svrstao u red muzičara. To bih pre ostavio ovim ljudima iz moje ekipe, koji su pravi muzičari. Ja u principu samo tu svirkuckam po koji instrument, a zapravo pišem i donekle se mnogo više bavim pisanjem. Ali opet, ne bih se usudio za sebe reći da sam pisac, iako tu titulu mnogi danas olako sebi pripisuju. Iz ovog se lako može izvući zaključak da sam ja taj koji je zadužen za „tekstualni“ deo posla. A inspiracija je svugde i nigde. Prosto naleti kad je ne očekuješ i ode kad ti najviše treba. J Što se pesme ili pobede na terenu tiče, mislim da je i za jedno i za drugo potrebno (bar u našem slučaju) mnogo kreativnosti i najpre timskog rada, jer bez toga, šta mi vredi ako mogu da zakucam sa slobodnog bacanja ili da izgovorim hiljadu reči u minuti.

www.urbanstudio.rs

www.urbanstudio.rs

9. Intervjui u Srbiji ne bi bili pravi, ako ne bi imali bar jedno pikantno pitanje. Moje će se odnositi na tvoju dodatnu vezu sa košarkom, a to je nadimak. Ili su nas izvori ponovo lagali, ili je tvoj nadimak Peđa, po slavnom košarkašu Predragu Daniloviću? Koliko tu ima istine i kako si ga dobio? Znamo da nisi zakucao preko Sabonisa…

Eh, da sam bar zakucao preko Sabonisa… Šalu na stranu, ne znam gde si iskopao ovaj podatak, ali taj nadimak je bukvalno prisutan samo u krugu jedne male grupe ljudi sa kojom se družim i koja, uzgred, nema nikakve veze ni sa sportom ni sa muzikom. A kad smo kod porekla, zaista nemam pojma, valjda je svima bilo previše mučno da izgovaraju predugačko ime „Aleksandar“.

10. Za kraj…profesionalne igrače pitamo ko su im bili najteži protivnici za čuvanje, najbolji saigrači, treneri od kojih su najviše naučili…u tvom slučaju ćemo ostati na onoj mešavini umetnosti i sporta koju smo sami ustanovili. Zato bismo voleli da nam izneseš svoju kratku listu omiljenih košarkaša, muzičkih grupa i pisaca…

Huh, nikad nisam voleo tako da izdvajam pojedince. Ali recimo da sam kao klinac baš gotivio Bodirogu i Gurovića, a onda kad sam malo porastao, voleo sam da gledam Mekgrejdija i Entoana Džejminsona. Danas uživam da gledam, recimo, Rouza i Džimi Batlera. Naravno, jeste da je kliše, ali nema čoveka koji ne obožava da baci pogled i na ono što veliki Džordan radio. I tako, o ovome bih mogao do sutra… J Što se muzičkih grupa tiče, tu ću da probam da se ograničim i samo da nabrojim Atmosphere, Flobots-e, P.O.D, Porcupine Tree i naš EKV. A kad su pisci u pitanju… Hajd‘ da skratim listu maksimalno, pa da kažem Bulgakov, Dostojevski, Borhes, Miljković… I moram da dodam Tolkina, jer sam dugo bio zaluđen svetom Srednje Zemlje.

Album “Postmoderna komedija”:

Leave a Reply

Your email address will not be published.